Tanka je granica između ljubavi i mržnje,tako su nas oduvek učili no da li je to baš tako objasnio je naš čuveni i cenjeni psiholog Vladeta jerotić.U nastavku današnjeg članka saznajte nešto više o tome..
- Dr Vladeta Jerotić, istaknuti psihijatar, mislilac i teolog, ostavio je dubok trag u duhovnom i intelektualnom životu Srbije. Njegove reči i danas snažno odjekuju, jer su bile ne samo mudre, već i duboko povezane s realnim životnim iskustvima svakog čoveka. U jednoj od svojih mnogih beseda, govorio je o fenomenu zaljubljenosti i kako se ona razlikuje od prave, zrele ljubavi – teme koja, uprkos protoku vremena, ostaje podjednako aktuelna.
Za Jerotića, zaljubljenost je bila nešto uzvišeno, gotovo božansko. Opisivao ju je kao najlepše osećanje koje čovek može da doživi – jer u trenutku zaljubljenosti, kaže on, u drugom čoveku vidimo Boga. Ne metaforički, već istinski i jasno, kao potvrdu da Bog postoji. Jer u osobi u koju smo zaljubljeni, u tim trenucima vidimo sve najbolje: lepotu, dobrotu, razumevanje, savršenstvo. Međutim, upravo ta uzvišenost zaljubljenosti, po njegovim rečima, krije u sebi i veliku opasnost.
- Opasnost leži u činjenici da, ako se zaljubljenost ne razvije u ljubav – onu zrelu, strpljivu i svesnu – može se pretvoriti u svoju suprotnost: u mržnju. Jerotić je upozoravao da to nije retkost, već pojava koju sudije, advokati, pa i najbliži rođaci posmatraju sa čuđenjem kada se parovi, nekada ludo zaljubljeni, danas ne mogu ni pogledati bez ogorčenja. To, kako kaže, nije ništa drugo do razočaranje – pad sa visine idealizacije u realnost, koja može biti vrlo gruba i bolna ako nismo bili spremni da vidimo kompletnu sliku druge osobe.
Zato je, po Jerotiću, presudno važno da se pre stupanja u brak – posebno onaj koji se želi kao dug, monogaman, utemeljen na hrišćanskim vrednostima – zagledamo i u ono što često ne želimo da vidimo: senku druge osobe. Oslanjajući se na psihologa Karla Gustava Junga, Jerotić podseća da svaki čovek ima svoju senku – neki aspekt ličnosti koji nije savršen, koji možda smeta, boli, zbunjuje. Možda je to neka navika, neka slabost, neka narav – bilo šta što ne spada u ono što bismo voleli da nosimo u idealizovanoj slici partnera.
- Postavlja se, dakle, jedno važno pitanje: da li tu senku možemo da prihvatimo? Ne da je zanemarimo, ne da je pravdamo ili nadamo se da će nestati – već da je sagledamo realno i zapitamo se da li s njom možemo da živimo decenijama. Jer, kako je Jerotić govorio, ako ne možemo da prihvatimo celog čoveka – i ono božansko što vidimo u početku, i ono ljudsko, nesavršeno što se otkriva s vremenom – ne možemo ni da gradimo istinsku ljubav.
Njegove reči nas podsećaju da zaljubljenost ne treba da bude slepa, već očišćena razumevanjem. Da brak nije samo trenutak zaleta emocija, već dug put u kome treba pronaći snagu da prihvatimo drugog, u njegovoj celini. Jer samo tada zaljubljenost može prerasti u ljubav – onu duboku, trajnu i isceljujuću.
- U svetu gde su odnosi sve češće površni, a emocije prolazne, Jerotićeva poruka ostaje svetionik. Ne poziva nas da se odreknemo osećanja, već da ih obogatimo promišljanjem. Da ne tražimo savršenog partnera, već onog s kojim možemo deliti život – i radosti i senke. I tek tada, kako nas uči ovaj mudri čovek, možemo zaista voleti.
