Jako često težak način života ostavlja ogromne posledice na naše psihičko zdravlje pored fizičkog,ali u našem narodu se psihičke bolesti ne doživljavaju kao ozbiljna stanja tako da se guraju pod tepih pod izlikom “ma nije to ništa”.Danas Vam donosimo jednu jako tešku priču o Zori koja zaslužuje da bude pročitana.
- Zora je umrla kada je izgubila ono po čemu je bila prepoznatljiva – osmeh koji je grejao sve oko nje, čak i kad se u njoj gasilo poslednje svetlo. To nije bila smrt tela, već smrt duše, tiha, nevidljiva, neprimetna za svet koji više nije imao vremena da pogleda, da sasluša, da stane.
Indijka, ta sitna žena s pijace, rekla je istinu koju niko drugi nije mogao da izgovori: Zora je umrla onda kada više nikome nije bila važna kao ona sama, već samo kao funkcija – da sluša, da podrži, da smiri, da primi tugu drugih bez prava da pokaže sopstvenu. Bila je tu uvek kada je ćerki bilo teško, kad su svi drugi bili zauzeti ili previše “realni”. Zora je bila utočište, ali utočište u koje niko nije ulazio da proveri da li prokišnjava.
- Dvadeset godina nosila je telo kao praznu školjku, a unutra više nije bilo ničeg što bi se moglo nazvati radošću. Nosila je osmeh kao kostim, dok se iznutra krunila. I niko nije pogledao, niko nije pitao, niko nije zapazio kako su se boje s njenih haljina povukle, kako su joj se oči stisnule kao prozori na staroj kući koju niko više ne posećuje.
A onda, kad je telo zaista prestalo da diše, ono što se odavno rasulo – samo se na kraju i fizički raspršilo u prah. Nije to bio nestanak iznenada. Bio je to završni čin dugog, tihog umiranja u tuđim rukama, u ravnodušnosti, u zaboravu.
- Ćerka, koja je iskreno verovala da je činila dovoljno – jer je zvala, jer je plaćala, jer je organizovala – suočila se s istinom koju nije mogla ni da zamisli. Nikada nije pitala kako je Zora zaista. Nikada nije pogledala dublje od rečenica, od rutinskih “kako si, mama?”, ni pokušala da uoči da se Zora više ne smeje celim bićem.
Kao da je sve postalo jasno tek kad je Zora nestala – ne kao osoba, već kao prisustvo, kao svetlost koju je nosila. I tada je ćerka shvatila: ne postoji ni jedno pismo, ni čitulja, ni pogrebna pesma koja može ispraviti godine zaborava. Ne postoji ni najskuplja haljina koja može vratiti dušu u telo koje je već odavno prestalo da se raduje.
- Zora je umrla kad joj je svet postao tih, kad su svi oko nje mislili da joj je sve lako jer se smeje. Umrla je kad više nije imala kome da ponudi osmeh, kad više nikome nije bila potrebna kao ona, već samo kao nečija majka, nečiji slušalac, nečija senka.
Zato je prah bio prirodan kraj. Jer se već dugo, dugo rasipala.
- I možda ova priča ne treba da se čita samo kao tužna sudbina jedne žene, već kao upozorenje. Da pogledamo majke dok su žive. Da ih ne pozivamo samo kad nas nešto muči. Da ne zovemo samo kad tražimo utehu, već i da pitamo: “Kako si stvarno?” Da ih ne uzimamo zdravo za gotovo. Jer svetlost se ne gasi odjednom. Nestaje polako. I kad nestane – više nema natrag.
Zora više nije među nama, ali ako smo bar nešto naučili iz ove priče – možda je njen osmeh, jednom ugašen, uspeo da zapali makar jednu novu sveću u nečijem srcu. Makar jedno: “Hvala ti, mama.” Makar jedno: “Voleo sam te, i kada to nisam znao da pokažem.”
I da više ne krademo osmehe onima koji su nas njima hranili.
