Kada se bratovu porodicu obradovala vest da je dobio ćerku, organizovane su babine kao što tradicija nalaže. Među prvima su se pojavili rođaci njegove supruge koji žive u Beču. Radujući se susretu, dočekali smo ih s toplinom i poštovanjem, spremni da zajedno podelimo taj srećni trenutak. Mi kao porodica živimo skromno, ali pristojno. Imamo sve što nam je potrebno za udoban život, zahvalni smo na tome i nikada nismo osećali potrebu da se dokazujemo pred drugima. Nismo navikli da se upoređujemo niti da ističemo svoje materijalno stanje, jer smatramo da novac i stvari ne određuju nečiju vrednost.
Međutim, njihovo ponašanje tog dana bilo je sve samo ne skromno. Čim su ušli u kuću, počeli su da se hvale svojim životom u Beču. Isticali su kako poseduju kuću koja je, kako su naglasili, dva puta veća od naše. Naglašavali su kako svako u porodici ima svoj auto, pa su tako nabrajali kako voze čak šest vozila. Slušali smo njihove priče o poslovima koje navodno rade, o luksuzu u kom uživaju i životu koji je, bar po njihovim rečima, daleko bolji od našeg.
- Nismo ništa komentarisali, jer to nije naš stil. Ćutali smo i gledali da ih ispoštujemo kao goste, bez obzira na njihov ton i način obraćanja. U nama se međutim javila neka neprijatnost, jer je bilo očigledno da je cilj njihovih priča bio da pokažu kako su uspešniji, napredniji i na neki način „iznad“ nas.
Kada je došao trenutak da bebi daruju poklon, ta njihova priča o velikom uspehu i bogatstvu dobila je sasvim drugačiji, ironičan ton. Umesto da poklone nešto što bi zaista odražavalo njihovu priču o raskoši, oni su u krevetac bacili banknotu od 20 evra. Uz to su doneli i jedno odelce za bebu, koje je na prvi pogled delovalo jeftino i verovatno nije koštalo više od 10 evra.
- Naravno, nije stvar u poklonu, niti u tome koliko ko daje. Poklon je uvek lep znak pažnje, bez obzira na njegovu vrednost. Mi zaista ne očekujemo ništa od drugih, niti merimo njihovu ljubav prema nama kroz poklone. Ali nije poenta u tome šta su doneli, nego u načinu na koji su se ponašali pre toga. Ako već želiš da se predstavljaš kao neko ko „živi bolje“, a onda ponudiš nešto što je potpuno suprotno onom čime se hvališ, tvoje reči postaju prazne, a ponašanje licemerno.
Bilo bi potpuno u redu i da ništa nisu doneli. Ljudi smo, svako ima svoje mogućnosti. Ali problem je u tome što su ti isti ljudi, koji su sebe predstavili kao oličenje uspeha, došli u našu kuću i ponašali se kao da nam čine uslugu time što su uopšte došli. U njihovom nastupu nije bilo ni malo topline, skromnosti ili poštovanja. Umesto toga, imali smo osećaj kao da su nas došli proceniti, uporediti, potceniti i potvrditi sopstvenu nadmoć. To nije gostoprimstvo, niti je ikakav znak bliskosti.
- To je čisti primer nepoštovanja i bezobrazluka. Čovek se zapita – čemu sve to? Čemu potreba da se drugi omalovažavaju? Da li ljudi zaista veruju da postaju bolji samim tim što imaju veću kuću, više kola ili žive u inostranstvu? Zaboravljaju li da pravo bogatstvo leži u skromnosti, poštenju i odnosima s ljudima?
Tog dana smo naučili važnu lekciju. Nije bitno ko gde živi niti koliko zarađuje. Važno je kako se ponašaš prema drugima, koliko poštuješ njihov dom i koliko ceniš trenutke radosti koje deliš s njima. Jer ako u sebi nemaš toplinu i skromnost, sve materijalno što poseduješ ne znači ništa. Hrast može biti čvrst, ali ako je iznutra truo – pada na prvi vetar. I dok su oni možda otišli uverenih da su ostavili utisak, mi smo ostali sa spoznajom da ono što su doneli u naš dom nije bilo bogatstvo, nego jedna prazna slika upakovana u lažni sjaj. A mi, uprkos tome, ostali smo zahvalni na onome što imamo – na porodici, zdravlju i toplini doma, koje se nikakvim novcem ne mogu kupiti.
