Ponekad nam se u životu dese neke neočekivane stvari koje nas jednostavno ostave bez teksta,ova priča koju smo Vam danas pripremili je baš takva inspirativna i takva da se čovek zapita da li je istinita?
- Jedna od tih životnih priča je i sudbina Huse Trožića iz Sanskog Mosta, čoveka čije je detinjstvo bilo obeleženo tragedijom, mladost radom, a starost – darivanjem koje dira do suza.
Huso je još kao beba ostao bez oca, koji je ubijen 1945. godine, pre nego što ga je i video. Majka je, bez ikakvih sredstava i podrške, sama podizala četvoricu sinova u teškom siromaštvu. Od njih četvorice, samo je Huso uspeo da se koliko-toliko školuje, završivši nekoliko zanata – i za trgovca i za mesara. Ipak, bez partijske knjižice, nije mogao da se zaposli u tadašnjem sistemu. Zbog toga je, kao i mnogi tada, odlučio da sreću potraži u inostranstvu.
- Oženio se mlad i već 1968. godine otišao sa suprugom u Minhen. Tamo su živeli i radili sve do 1974. kada se vratio u Bosnu i izgradio kuću. Nažalost, 1980. godine usledio je najteži udarac – gubitak jedinog sina. Ta tragedija ostavila je ranu koju ni godine, ni materijalno bogatstvo nisu mogle izlečiti.
Posle rata u Bosni i Hercegovini, Huso je ponovo napustio zemlju, ovoga puta za Englesku, gde već 33 godine živi, ima državljanstvo i povremeno dolazi u svoju kuću u Bosni. Tu kuću, svoje bogatstvo, voćnjak i čak i automobile – rešio je da pokloni ljudima koji su mu, nakon svega, pružili ono najvrednije – toplinu, bliskost i poštovanje.
- Od 2012. godine, u njegovoj kući živi jedan mladi bračni par kao podstanari. Tu su dobili troje dece, a najmlađi sin, Adnan, nosi ime Husinog pokojnog sina. Huso je sa suprugom, koja je u međuvremenu preminula, doživeo svojevrsno emocionalno izlečenje zahvaljujući upravo toj deci i njihovim roditeljima. Kada su budućim roditeljima predložili da se dečak, ako bude muško, nazove Adnan – oni su sa poštovanjem prihvatili.
Nedugo nakon toga, kod majke deteta je otkrivena ozbiljna bolest, zbog koje i danas redovno ide na terapije. U tim teškim vremenima, porodica se još više zbližila sa Husom, a on je odlučio da im pokloni sve što ima. Sklopili su i zvaničan dogovor, potpisali ugovor – imanje je preneto na decu, dok je Huso do kraja života upisan kao korisnik.
- Kuća koju je izgradio nije mala – sa ogromnim dvorištem, velikim voćnjakom, pomoćnim prostorijama, radionicom, čak i garažom punom automobila, uključujući i mercedes. I sve to, Huso je sa osmehom predao ljudima koje sada ne zove podstanarima, već svojom porodicom. I kako sam kaže: „Šta će mi mercedes kad umrem? Kud ću s njim…”
Osim kuće, poklonio im je i planove – donji deo kuće je opremljen kao prenoćište sa šest soba, kuhinjom i kupatilom, biznis koji je zamišljen kao sigurnost za budućnost male dece. Imanje je procenjeno na oko 500.000 maraka, ali za Husu je njegova vrednost merena ne novcem, već ljubavlju i zahvalnošću koju svakodnevno dobija zauzvrat.
- Na kraju, ono što je možda i najdirljivije – Huso svog bivšeg podstanara sada zove „unuk“. Jer, kada je izgubio sina, izgubio je deo duše, a kroz tu decu, kroz malog Adnana i njegovu braću i sestru, kao da mu se taj izgubljeni deo polako vraća.
Priča Huse Trožića je priča o životnoj borbi, o gubitku i ponovnom pronalaženju smisla. Pokazuje da, čak i kada nas sudbina teško udari, čovek može da pronađe način da voli, da daje i da ostavi nešto veće od svega – srce. Jer, kako i sam kaže: „Ja sam sad srećan čovek. I kad me ne bude, znaću da će nešto moje živeti dalje. I ne samo nešto – nego ono najvažnije.“
