U današnjem izdanju Vam donosimo novu priču koja prati izdaju, bol i trenutak kada istina otvara neki put za novi početak…
Telefon je zazvonio tihim tonom, klizeći po stolu dok sam još bila u pidžami i ispijala prvu jutarnju kafu. Nedelja je počela mirno, bez žurbe, baš onako kako volim. Pomislila sam da je u pitanju neka od dosadnih reklama ili još jedna od onih porodičnih poruka koje nikad ne prestaju da stižu. Ali grešila sam. Nije bila obična notifikacija, već objava sa društvene mreže. Tamara, moja svekrva, žena uvek prepuna energije i često bez ikakvog takta, postavila je fotografiju iz Turske. Na slici je bila ona, u kupaćem, s koktelom u ruci i osmehom od uva do uva, uz natpis da uživa u raju i zahvaljuje životu.
U prvi mah, pomislila sam da je u pitanju još jedan kliše. Ali nešto mi je zapelo za oko. Povećala sam fotografiju, sasvim nesvesno, više iz navike nego iz radoznalosti. I tada sam ugledala ono što me je ostavilo bez daha. Iza Tamare, tik uz more, stajala su dvoje ljudi. Njihove siluete bile su mutne, ali prepoznatljive. Moj muž Dima i moja sestra Ira. Njegova ruka obavila je njen struk, dok je ona zabacila glavu unazad i smejala se. To je bio kadar koji nije trebalo da postoji. Posebno ne onda kada je Dima navodno bio na poslovnom putu u Jekaterinburgu, a Ira se, kako je tvrdila, povukla u prirodu da se odmori od stresa.
- Nisam vrisnula, nisam plakala. Samo sam sedela, nemo zureći u ekran. Sve moje sumnje, poluistine i čudni pogledi kroz protekle mesece sklopili su se u jednu savršeno jasnu sliku. Istinu više nije bilo moguće ignorisati. Otvorila sam editor, odsekla sve nepotrebno i ostavila samo ono što je najvažnije – njih dvoje. Poslala sam sliku Iri bez ijedne reči, a zatim pozvala Dimu. Javio se tek posle trećeg poziva, uz zvuke muzike i talasa u pozadini. Pokušao je da slaže, govoreći da je na sastanku. Samo sam ga pitala da li je u Jekaterinburgu i izrazila nadu da mu nije prevruće. Sekunda tišine odala je sve. Završila sam razgovor rečima da me slobodno pozove kada završi sa obavezama.
Ispod svekrvine objave ostavila sam komentar: „Divno! Pozdravi Dimu i Iru. Vidim da se sjajno provode.“ Od tog trenutka sve je eksplodiralo. Telefon mi je neprestano zvonio. Ira je prvo zvala, potom slala poruke, pokušavajući da negira. Tvrdila je da je slučajnost, da su se „slučajno sreli“ u istom hotelu, na istom spratu. Zatim se javio Dima, besan jer mu kartica ne funkcioniše. Pitao je da li sam ja nešto „čačkala“. Itekako sam čačkala – novac sa zajedničkog računa već je bio prebačen na moj, a njegove kartice blokirane.
- Ubrzo su krenuli pozivi i od moje majke, koja je pokušavala da opravda Iru, govoreći da je nepromišljena. Ali meni više objašnjenja nije bilo potrebno. Samo sam spakovala Dimin kofer – onaj isti kojim je išao na tobožnje službene puteve – uredno složila njegove košulje, kravate i parfem koji sam mu poklonila. Potom je stigla i poruka od svekrve, otrovna kao i uvek. Nazvala me zmijom, optužila da sam dosadna i siva, a da je Ira prava žena za njenog sina. Nisam se obazirala. Blokirala sam je i Dimi poslala fotografiju kofera uz poruku da ga čeka, zajedno sa papirima za razvod.
Pet dana je vladala tišina, a onda su se pojavili. On i ona, osunčani, izgužvani, ali puni drskosti. Pokušali su da uđu, ali brave više nisu bile iste. Odbila sam da ih pustim unutra. Ira je pokušavala da se brani, govoreći da glumim žrtvu, da ne mogu da mu dam dete. Samo sam je podsetila na njenu skrivenu prošlost i laži koje je isprela. Rekla sam im jasno: od danas nemaju pristup ni mom stanu, ni mom životu. I zatvorila vrata.
- Ubrzo me pozvao i Dimin šef, dugogodišnji porodični prijatelj. Samo mi je zahvalio što sam mu skrenula pažnju – jer Dima nije bio na nikakvom sastanku niti se ikome javio. Dima je kasnije pokušavao da me kontaktira, govorio da je pogrešio, da je Ira bila greška. Ali već je bilo kasno. Papire za razvod poslao je moj advokat, zajedno sa svim računima, jer je Dima uzeo kredit na moje ime i potrošio ga s njom. Automobil sam prodala i otplatila dugove. Naša priča bila je završena. Moj život je krenuo iz početka.
Godinu dana kasnije, sedela sam u Firenci, u malom kafiću, svesna da dišem punim plućima. Moji akvareli su se prodavali online, putovala sam, uživala u slobodi. Stigla mi je poruka od rođake: svekrva sada svima govori kako sam bila najbolja snaha, Dima je nestao iz javnosti, a Ira radi na kasi, nepoželjna gde god da se pojavi. Samo sam se nasmejala. Nije bilo ni trijumfa ni tuge – samo ravnodušnost. Shvatila sam da prava pobeda ne dolazi kada nekoga poraziš, već kada ga potpuno zaboraviš.
