Nekako u poslednje vreme na naša vrata dolazi sve više i više emotivnih i dirljivih ispovesti posebno su nam zanimljive one koje ispričaju bračni partneri a upravo je jedna takva tema i našeg današnjeg članka.U nastavku pročitajte više..
- Priča o Dubravki i Jovi je tiha, teška i duboko ljudska – kao mnoge priče koje se nikada ne ispričaju do kraja. Na površini, njihov razvod delovao je kao primer zrelog i civilizovanog rastanka – bez ružnih reči, bez podele imovine po sudovima, bez saveznika i neprijatelja među prijateljima. Ali stvarnost iza zatvorenih vrata često ne liči na ono što drugi vide.
Dubravka nije ostala u kući iz prkosa niti zato što nije znala da je kraj. Ostala je jer nije imala gde. Jer je to bio njen dom, iako to na papiru nije bilo tako. U toj kući su rasla njihova deca, tu su prohujale godine i nade, u toj tišini zida između kuhinje i dnevne sobe ostale su neizgovorene rečenice, razočaranja, i mali rituali zajedničkog života. Otići bi značilo izgubiti sve što je činilo njen identitet.
- Kada se Tanja pojavila, ništa više nije bilo tiho. Ne zato što su se povisivali tonovi, već zato što je u Dubravki nešto puklo. Nepravda, osećaj zamenjenosti, gubitak dostojanstva koje je godinama negovala tišinom – sve je to kulminiralo u rečenici izgovorenoj bez vike, ali s gorčinom koju ništa nije moglo ublažiti. Njena borba nije bila za Jovu, već za osećaj pripadnosti, za pravo na prostor koji je godinama zvala domom.
Jovo, hladan i racionalan, odgovorio je jednostavno – kuća je njegova, a Dubravka slobodna žena. I tu se, barem prividno, završila svaka rasprava. Međutim, život u zajedničkom prostoru sa “novom ženom”, uz sve tragove bivšeg braka, bio je izvor stalnih tenzija. Svaki komad pribora, svaka zauzeta soba, svaki pokret Tanji – sve je Dubravka doživljavala kao invaziju.
- A Tanja? Ona nije došla da uzme, već da preživi. Njena tišina nije bila arogancija, već posledica umora, bolesti i nesanice. Dok je prala Dubravkin veš ne iz nehata, već iz dobre volje, naišla je na zid očaja i ljutnje. Nije znala kako da zauzme prostor u nečijem starom životu, a da ne bude uljez. A ipak, bila je tu. Ne kao suparnica, već kao žena kojoj je trebalo utočište.
Kada je Dubravka saznala istinu – da Tanja umire, da nema nikog svog, da Jovo nije samo ljubavnik već i čuvar jednog života – njena bol nije nestala, ali se pretvorila. Umesto borbe, izabrala je tišinu. Počela je da kuva za nju, da je prati na terapije. Ne iz sažaljenja, već iz ljudskosti. Nisu postale prijateljice, nisu se zbližile, ali su naučile da dele prostor i da dele bol. To je bilo dovoljno.
- Tanja je otišla tiho, kao što je i živela poslednje godine. Jovo, prvi put, skinuo je masku kontrole i priznao poraz – ne u ljubavi, već u tome što nikada nije umeo da bude ono što je drugima trebalo. Dubravka mu to nije prebacivala. Nije imala više snage da traži odgovore. Ostala je, ali ne zbog njega – već zato što je taj prostor, bez obzira na sve, još uvek bio njen.
Godine su prolazile, i oni su ostali pod istim krovom. Nisu bili par, nisu bili prijatelji, ali nisu bili ni neprijatelji. Ponekad bi sedeli u dvorištu, daleko jedno od drugog, svako sa svojom šoljom kafe. Nisu se gledali, nisu govorili, ali tišina među njima više nije bila prazna – bila je puna svega što je rečeno i što nije moglo biti izgovoreno.
- I upravo ta tišina, često neshvaćena, a moćna, postala je njihov jezik. Jer, kada reči više ne mogu da izraze ni bes ni ljubav, ni razočaranje ni pomirenje – ostaje tišina. A ona, kad se deli iskreno, može biti najdublji oblik bliskosti među ljudima.
