Život piše čudne priče i vodi nas na neobične puteve takav scenarij se desio i kamiondžiji Jovici koji nije zgrešio samo je radio i pridonosio svojoj porodici ne nadajući se da će biti izdn od strane najmilijih…
- Jovica iz okoline Kruševca je jedan od onih ljudi koje svakodnevno srećemo na putevima, a da nikada ne saznamo njihovu priču. Već dvanaest godina njegov život se odvijao između točkova kamiona, asfaltnih traka i usamljenih noći u kabini. Svoju mladost i snagu uložio je u težak posao vozača kamiona, verujući da time gradi bolju budućnost za sebe, svoju suprugu i njihovu decu.
Od prvog dana kada je seo za volan, Jovica je znao da ga čeka život bez odmora i sigurnosti, ali se tešio ciljem – dom koji će sagraditi, deca koju će školovati, žena kojoj će omogućiti miran život. Njegovi dani su se spajali u nedelje, nedelje u mesece, i tako u godinama. Retki odmori, povremeni susreti sa porodicom, praznici koje je najčešće provodio sam, i večeri u kabini, uz šum motora i svetla benzinskih pumpi, činili su njegov svet.
- Kako su godine prolazile, Jovica je primetio da se nešto menja. Razgovori sa suprugom su postajali kraći, hladniji, bez topline koju je ranije osećao. Mislio je da je to posledica udaljenosti, umora, života koji im nije ostavljao mnogo prostora za romantiku. Nije slutio da se iza te tišine krije nešto mnogo dublje.
Jedan neplanirani povratak kući promenio je sve. Pošto mu je firma promenila plan rute i poslala ga na odmor, odlučio je da obraduje porodicu. Kupio je poklone, stigao iznenada, noseći osmeh i nadu da će makar nekoliko dana biti ono što se zove – porodica. Umesto zagrljaja i osmeha, zatekao je nešto što nijedno ljudsko biće ne bi trebalo da doživi u svom domu – smeh drugog muškarca iz sopstvene spavaće sobe.
- Šok je bio toliki da mu je telo paralisalo, a um odbijao da poveruje. Čovek koga je zatekao s njegovom ženom nije bio nepoznat – bio je bivši kolega kome je nekada pomagao, čak i novčano. Da ironija bude veća, bio je neko kome je Jovica verovao. Njegova supruga, umesto stida, pokazala je hladnoću koja je bolela više od samog čina izdaje. Izgledalo je kao da je čekala taj trenutak, da se sve okonča njegovom odlukom.
U danima koji su usledili, Jovica je prošao kroz emocionalni pakao. Saznao je da su godine rada, sve što je slao kući, zapravo finansirale ne njegovu porodicu, već luksuzan život žene koja ga je zamenila drugim. Putovanja, pokloni, izlasci – sve je bilo plaćeno njegovim trudom, dok je on dane provodio u znoju, daleko od svega što mu je značilo.
- Nakon ovog teškog udarca, zdravlje mu se pogoršalo. Dijagnostikovan mu je dijabetes, izgubio je gotovo dvadeset kilograma i morao je da se osloni na lekove, lekare i nekolicinu prijatelja. Danas i dalje vozi, jer mu je to jedini izvor prihoda. Ali više ne sanja o povratku, ne planira dane sa porodicom. Kaže da kuće, u onom pravom smislu reči, više nema.
Ova priča nije samo ispovest jednog čoveka – ona je upozorenje. Život se ne gradi samo novcem. Prisutnost, pažnja, ljubav i iskrenost ne mogu se zameniti nijednim evrom ni kilometrima. Jovica je radio sve kako treba, a opet izgubio sve. Zato, koliko god bilo važno obezbediti materijalnu sigurnost, ne zaboravite da su odnosi koje gradimo i ljudi koje volimo ono što daje smisao svakom našem trudu.
- Za Jovicu je bilo kasno da ispravi greške prošlosti, ali njegova priča može biti lekcija svima nama – da cenimo ono što imamo, dok još imamo kome da se vratimo.
