Darko Lazić, pobednik takmičenja Zvezde Granda iz 2009. godine, je opšte poznat javnosti po svojim ljubavnim odnosima i haotičnom privatnom životu. U nastavku Vam donosimo novosti koje su podelile neke od njegovih koleginica…
Bio je to jedan od onih trenutaka koje ne zaboravljaš lako. Dok sam stajala u gužvi, razmenjujući uobičajene, površne rečenice s poznanicima, prišao mi je Darko. Njegov pogled bio je prodoran, ali ne preteći; naprotiv, nosio je u sebi dozu šarma i iskrene pažnje. Uz osmeh koji se teško zaboravlja, rekao mi je nešto što me zateklo – spomenuo je kako je šteta što imam tako lepu kosu, jer zbog nje ne prestajem da dobijam komplimente. Još je dodao da mu je neko napomenuo kako baš tog dana izgledam posebno blistavo.
- Njegove reči nisu bile uobičajen kompliment koji se daje iz kurtoazije. Bilo je to više od toga – ton kojim ih je izgovorio ostavio je utisak nečeg dubljeg. Kao da je hteo da mi stavi do znanja da zaista vidi mene, a ne samo spoljašnju pojavu. Taj trenutak prošao je brzo, ali je ostavio trag. Nastavio je dalje, kao da se ništa posebno nije desilo, ali u meni su ostale da odjekuju njegove reči, zajedno s pogledom koji ih je pratio.
Međutim, ono što je usledilo bilo je još upečatljivije. Pred publikom, pred desetinama ljudi, Darko je učinio gest koji je sve prisutne ostavio u blagom šoku. Prišao mi je po drugi put, ovog puta noseći crvenu ružu. Nije govorio mnogo. Sam čin poklanjanja ruže govorio je sve. Bila sam iznenađena, čak i pomalo zbunjena, jer takve stvari ne doživljavaš svaki dan – barem ne na način koji ne deluje ni neprikladno ni teatralno, već iskreno i spontano.
- U trenutku kada mi je pružio tu ružu, srce mi je zakucalo brže. Ne zbog same ruže, već zbog simbolike. Nije to bila klasična cvećka koju dobiješ uz poklon ili praznik, već znak pažnje u najčistijem obliku – bez povoda, bez skrivenih namera. Da moj muž nije bio tik pored mene, verovatno bi mi bilo još teže da prikrijem zbunjenost. Iako sam osoba koja ume da održi distancu, tog trenutka to je bilo izazovno. Darko ima u sebi onu vrstu privlačnosti koju ne srećeš često – samouveren, ali ne arogantan, pažljiv, ali ne nametljiv.
Kasnije, kada sam o svemu pričala s prijateljicom Nelom Vidaković, ona je kroz osmeh rekla kako joj nije ni najmanje čudno što žene gube glavu za njim. Rekla je to uz dozu šale, ali i s primesom istine. Zaista, u njegovom ponašanju postoji magnetizam koji teško prolazi neprimećeno. Ume da bude pažljiv, direktan i otvoren, a istovremeno nenametljiv i nenarušavajući tuđu privatnost. Ta ravnoteža je ono što ga čini posebnim.
- Ne mogu reći da me taj susret nije uzdrmao. Nije to bio klasičan flert, niti neko udvaranje u lošem ukusu. Bilo je to nešto tiho, ali snažno. Jedan od onih trenutaka kad znaš da si postala deo nečije pažnje na poseban način, makar to trajalo samo nekoliko minuta. Ruža koju mi je dao tog dana ostala je na stolu u mojoj dnevnoj sobi još danima. Ne zato što nisam imala gde da je bacim, već zato što sam želela da taj trenutak potraje još malo.
U životu često zanemarujemo male gestove. Utrkujemo se za velikim stvarima, spektakularnim događajima, ali zaboravljamo koliko vrednosti imaju sitnice koje dolaze iz srca. Jedan iskren pogled, nekoliko pažljivo odabranih rečenica i simboličan poklon mogu da ostave dublji utisak nego reči ljubavi izgovorene bez osećaja. Upravo to mi je taj susret s Darkom pokazao.
- Na kraju dana, ostala sam verna sebi, svom braku i svojim vrednostima. Ali taj trenutak, ta ruža i taj pogled, ostaće zauvek sa mnom – kao podsetnik da u svakodnevici uvek postoji mesto za iskru, za lep gest, za pažnju koja nije tražena, ali je stigla baš kada je trebalo.
