Čudni običaji preovladavaju na našem regionu,posebno kada je reč o delidbi imovine osobito nakon smrti roditelja.Utkano mišljenje je da sin treba da dobije sve a kćer kao “tuđa kost” ne zaslužuje ništa?Kako bilo sestre i braća ne treba nikad da dopuste svađe zbog imovine a na roditeljima je da izvrše pravednu delidbu za vreme svog života..
- Jedna od priča koja je nedavno privukla veliku pažnju jeste priča žene po imenu Jadranka, koja je u ispovesti ispričala kako je, pod pritiskom i uz prećutno odobravanje porodice, ostala bez nasledstva, dok je njen brat preuzeo sve. Godinama kasnije, kaže, ne boli je toliko gubitak materijalnih dobara koliko reči koje je čula od svojih najbližih.
Kada joj je otac iznenada preminuo, majka joj je rekla da bi trebalo da pusti brata da zadrži celu polovinu stana, jer “ona već ima stan”, misleći na stan njenog muža. Jadranka naglašava da je ceo život provela u Beogradu, ali da se u tom trenutku osećala kao da živi u sredini u kojoj se deca još uvek “opremaju” prilikom udaje, kao što je to bio običaj pre više decenija.
- U emotivnoj ispovesti podelila je i razgovor sa bratom koji joj je, kada je izrazila želju da uzme ono što joj pripada, zapretio da više neće imati brata. Njena reakcija bila je odlučna – rekla mu je da onda ni on više nema sestru i povukla se iz cele situacije. Brat je, kako kaže, nasledio jednu kuću, vilu, još jednu staru kuću koja je njoj emotivno mnogo značila, zatim plac i imanje. Ona je, s druge strane, dobila dve saksije – i to joj je, doslovno, bilo sve.
Jadrankina priča izazvala je burne reakcije korisnika društvenih mreža. Dok su neki ukazivali na to da bi mogla da se pozove na zakon i dobije ono što joj zakonski pripada, drugi su je kritikovali što nije odmah reagovala. Ipak, bilo je i onih koji su osudili roditelje što nisu još za života pravno regulisali podelu imovine, već su tu odluku ostavili deci, svesni da to može izazvati konflikt.
1. Jedan od komentara podsetio je na to da odricanje od nasledstva može imati ozbiljne posledice – ukoliko se neko odrekne svog dela, država ga više ne smatra socijalno ugroženim, bez obzira na to što u stvarnosti ništa nije zadržao.
2. Drugi su ukazivali na duboko ukorenjena uverenja u ruralnim sredinama, gde se i dalje smatra da je ćerka zbrinuta kada se uda, te da joj ništa više ne pripada.
3. Treći su upozorili na to da žene često ćute i povlače se iz straha da ne naruše porodične odnose, što ih na kraju ostavlja bez prava i poštovanja.
Advokat Miloš Radulac objasnio je kako ovakve situacije i dalje opstaju, uprkos zakonskoj ravnopravnosti. On naglašava da je ovo posledica zastarelih stavova gde se muški naslednik smatra glavom porodice, dok se za žensko dete pretpostavlja da će biti “zbrinuto udajom”. Iako se ovakva praksa sve ređe viđa u većim gradovima, u konzervativnijim sredinama i dalje je česta.
Zakon je jasan – svi naslednici imaju pravo na jednak deo imovine, bez obzira na pol. Međutim, zakon ne može sprečiti emocionalne ucene, porodične pritiske i društvene norme koje podstiču ćerke da se, zbog “mira u kući”, odreknu onoga što im pripada. Radulac ističe da je odricanje od nasledstva pravno neopozivo – jednom kada se neko odrekne, nema povratka.
Na kraju, ono što ostaje jeste gorčina – ne samo zbog izgubljene imovine, već i zbog izgubljenog poverenja u porodicu. Jadrankina priča otvara važna pitanja o ravnopravnosti, dostojanstvu i tome koliko smo zaista odmakli od vremena kada se ćerka “opremala” nameštajem, dok sin uzimao sve.
