Na društvenim mrežama se često mogu naći zanimljive ispovesti, a takva je i ova u nastavku članka. Medicinska sestra rodom iz Srbije je odlučila podeliti svoju životnu priču i kako je došla do odluke da zajedno sa svojojm porodicom mora se preseliti u Norvešku…
Odlazak u inostranstvo mnogima deluje kao ostvarenje sna, posebno kada se pomene Norveška — zemlja koja se u očima mnogih vidi kao simbol stabilnosti, bogatstva i visokog životnog standarda. Međutim, oni koji su tamo zaista otišli brzo su shvatili da realnost nije uvek onakva kakvom se čini iz daljine. Jedna medicinska sestra iz Srbije podelila je svoje iskustvo života u Norveškoj i razbila mnoge predrasude o „obećanoj zemlji“ na severu Evrope.
- Ova žena, u trenutku kada je govorila o svom iskustvu, imala je trideset šest godina. Živela je sa mužem i dvoje male dece, i odlučila je da iskoristi priliku koja joj se ukazala u struci. Kao medicinska sestra, dobila je ponudu za posao u Norveškoj, i zajedno sa porodicom spakovala kofere i započela novo poglavlje života. Njen suprug je podržao odluku, smatrajući da vredi pokušati dok su deca još mala i nisu krenula u školu.
Kako kaže, njihova odluka nije bila beg od Srbije, niti impulsivna reakcija iz nezadovoljstva. To je bio pokušaj da se pronađe bolji život, nova iskustva i, možda, bolja budućnost za decu. Međutim, vrlo brzo su shvatili da ono što spolja izgleda savršeno, u praksi ima mnogo izazova. Po dolasku u Norvešku, ona je odmah počela da radi kao negovateljica u domu za stare, dok je njen muž dobio posao u kurirskoj službi. Deca su ubrzo krenula u vrtić, što im je u početku delovalo kao znak da se stvari dobro odvijaju. Ipak, već posle nekoliko meseci počeli su da shvataju da život u Skandinaviji nosi i svoje teškoće.
- Prvo što je primetila bila je činjenica da, iako su zarade znatno veće nego u Srbiji, troškovi života „pojedu“ gotovo sve. Kada se plate računi, troškovi vrtića, prevoza i hrane, suma koja ostane na kraju meseca gotovo je ista kao ona kojom su raspolagali u Srbiji. Stan nisu imali ni u Srbiji, a nisu ga uspeli obezbediti ni u Norveškoj, gde su cene nekretnina visoke i često nedostižne čak i za lokalce.
Njeno radno vreme bilo je osam sati dnevno, što na papiru deluje sasvim u redu, ali svakodnevne obaveze i udaljenost između posla, vrtića i stana oduzimale su mnogo vremena. Od posla do vrtića trebalo joj je petnaestak minuta, ali od vrtića do kuće – čitav sat. Na kraju dana nije imala više slobodnog vremena nego u Srbiji.
Najveći izazov, međutim, bio je porodični život. Deca su teško podnela promenu klime i sredine, pa su se često razboljevala. U Srbiji je u takvim situacijama uvek mogla da računa na pomoć bake i deke, ali u Norveškoj toga nije bilo. Kada bi deca bila bolesna, morala je da uzima slobodne dane, što se odrazilo na platu. Stres se povećavao, jer je svaki znak bolesti kod dece u njoj izazivao strah i nervozu. Kaže da se često pitala da li je sve to vredno – veća plata, ali i veći troškovi, manje vremena, veća usamljenost. Posao koji je obavljala u Norveškoj nije se mnogo razlikovao od onog koji je radila u Srbiji. Istina, radni uslovi bili su bolji, sistem je uređeniji, ali su i međuljudski odnosi bili hladniji, formalniji. Ljudi su ljubazni, ali distancirani, i teško je steći bliska prijateljstva, posebno ako ne govorite jezik savršeno.
- S vremenom je počela da razmišlja o tome da li je život u inostranstvu zaista bolji, ili je to samo iluzija koju mnogi gaje dok gledaju iz daljine. Došla je do zaključka da ni u Srbiji nije sve toliko loše koliko se često govori. Čitajući forume i slušajući iskustva drugih ljudi, počela je da uviđa da mnoge stvari koje hvalimo kod Skandinavaca i sami možemo primeniti kod kuće. Istakla je da čistoća, red i odgovornost u Norveškoj nisu nastali slučajno, već zato što se tamošnji ljudi drže pravila i ne čekaju da neko drugi reši njihove probleme. Po njenom mišljenju, i u Srbiji bi se mnogo toga moglo popraviti ako bismo se ponašali slično – popravljali zajedničke prostorije, ne bacali đubre po ulici, čuvali zajednički prostor i poštovali zakon.
Naglasila je da je svaka promena moguća ako krene od pojedinca. Ako svako od nas odluči da ne prelazi ulicu van pešačkog prelaza, da se veže u automobilu, da ne vozi pod dejstvom alkohola – broj nesreća bi bio manji, baš kao i u Norveškoj.
Ona je takođe primetila da Norvežani vode zdraviji način života. Ne prejedaju se, ne konzumiraju previše alkohola, i trude se da ostanu fizički aktivni i u poznim godinama. Za razliku od naših ljudi, koji često veruju da će im „tableta rešiti sve“, Norvežani se trude da promenom navika i ishrane sačuvaju zdravlje. Njihovi stariji su aktivni, šetaju, druže se i ne zatvaraju se u kuće. Sve to ju je navelo da se zapita da li je stvarno potrebno otići iz zemlje da bismo živeli bolje, ili možemo neke dobre navike jednostavno doneti iz tuđeg sveta u svoj.
- Na kraju, posle nekoliko godina provedenih u Norveškoj, ona i njena porodica odlučili su da se vrate u Srbiju. Taj povratak nije doživela kao neuspeh, već kao jedno veliko životno iskustvo koje im je pomoglo da sagledaju stvari iz druge perspektive. Danas kaže da se oseća mirnije i da više nema onaj osećaj da propušta nešto veliko „tamo negde preko“. Svesna je da svaka zemlja ima svoje prednosti i mane, i da nijedno mesto nije savršeno. Iako ne isključuje mogućnost da jednog dana ponovo ode u inostranstvo, trenutno je zadovoljna životom u Srbiji.
Ističe da je ono što ju je iskustvo u Norveškoj naučilo – zahvalnost. Shvatila je da je sreća mnogo više od visoke plate i uređene države. Sreća je imati ljude koje voliš pored sebe, podršku porodice i osećaj pripadnosti. U Norveškoj je stekla poštovanje prema redu i disciplini, ali je u Srbiji ponovo pronašla toplinu i bliskost koju je tamo izgubila. Zaključila je da svako mora sam da otkrije gde se oseća „kod kuće“. Za nekoga je to Oslo, za drugoga Beograd, a za nju – mesto gde se čuje poznat jezik, gde se može nasmejati bez straha da će biti pogrešno shvaćena, i gde zna da su njena deca srećna, okružena ljubavlju.
