U ovom članku donosimo Vam priču čija radnja nas može nešto više naučiti o tome šta znači biti dobar čovek. Ova priča se zasniva na starijoj ženi koja se pronašla u situaciji gdje je bila prepuštena sama pred grupom ljudi koji su je ismijavali…
Devedesetogodišnja žena polako je kročila u prodavnicu, oslanjajući se na svoj drveni štap. Svaki korak bio je mučan i bolan, a njeno telo je bilo iscrpljeno, ali nije imala izbora – morala je da završi osnovne kupovine. Iako nikada nije bila previše izbirljiva, sve što je mogla da priušti bilo je preskupo. Ipak, nije se žalila. Baka je bila navikla da se snalazi sama, suočavajući se sa svakim danom kao sa novim izazovom.
Na sebi je imala karirani šal, a njeni sivi pramenovi virili su iz kose. Pogled joj je bio zamišljen, stalno je tražila popuste na policama. Kada je uzela hleb, odmah ga je vratila nakon što je videla cenu. Stajala je ispred pakovanja putera, okrenula ga, duboko uzdahnula, ali nije odustajala. Novac joj nikada nije bio dovoljan, ali morala je da kupi ono što joj je bilo najpotrebnije.
- Prodavnica je bila prepuna ljudi koji su žurili, razgovarali, a mnogi su gledali u svoje telefone, ignorišući sve oko sebe. Niko nije primetio staricu koja je s mukom kretala između polica, boreći se sa svojim telom i ograničenjima. Baka je bila tu, ali u tom svetu brze svakodnevice, bila je gotovo nevidljiva. Kada je stigla do kraja prolaza, iznenada je posrnula. Težak udarac pogodio je tlo, a oštar bol prolazio je njenim telom. Pala je na hladne pločice podova, a njen štap skliznuo je daleko od nje. Sa bolnim jekom „Jao, boli…“ suze su joj počele navirati u oči.
Nekoliko ljudi je primetilo njen pad, ali niko nije prišao. Neki su jednostavno slegli ramenima, okrenuli glavu ili nastavili sa svojim svakodnevnim obavezama. Žena koja je stajala blizu polica sa jogurtima nije se ni obazirala, a muškarac na kasi okrenuo je pogled. Baka je pokušavala da ustane, drhtavim rukama dohvatila svoj štap, ali je ponovo pala. Bol je bio nepodnošljiv, a njeno umorno telo nije je slušalo. Svi su prošli pored nje, a ona je s očima punim suza pružala ruku prema njima. Međutim, niko nije reagovao.
- U tom trenutku, desilo se nešto neočekivano. Mala djevojčica, možda petogodišnja, prišla je starici. Držala je plišanog medu u rukama, a njena duša bila je čista, poput njenog iskrenog osmijeha. Tiho je pitala: „Bako, boli li vas? Gdje su vam djeca?“ Baka je podigla pogled, a suze su joj navirale u oči. Nasmiješila se toj maloj anđelskoj duši koja nije okrenula glavu, koja nije prošla pored nje. Djevojčica joj je pružila malu ruku, želeći da joj pomogne da ustane. Njena majka, koja je sve ovo gledala, odmah je pritrčala, pomogla starici da sedne na klupu, pozvala hitnu pomoć i čekala dolazak medicinske ekipe. Dok su čekali, djevojčica je držala bakin dlan i šaptala:
„Ne bojte se, sve će biti dobro.“ Kada je ambulantno vozilo stiglo i odvezlo staricu, prodavnica je pala u tihu tišinu. Ljudi koji su malo pre okrenuli glavu sada nisu mogli da pogledaju jedni druge u oči. Shvatili su da nisu učinili ništa, da nisu pružili ruku pomoći kad je to bilo najpotrebnije. A tada su se svi setili one male djevojčice.
- Samo ona, nevina i malena, sa plišanim medom, pokazala je šta znači prava ljudskost. Nije prošla pored, nije se uplašila, nije okrenula glavu. Tog dana, upravo ona je bila jedina osoba u prodavnici koja je imala dušu.
Ova priča nas podseća na važnost empatije i na to koliko je bitno da ne zaboravimo onima kojima je najpotrebnije naše razumevanje i pomoć, čak i kada su svi ostali preokupirani svojim brigama. Iako odrasli svet ponekad deluje ravnodušno i neosetljivo, uvek će postojati nevina srca koja nas podsećaju na to šta znači biti pravi čovek. Prava ljudskost dolazi od onih koji ne zaboravljaju da pomognu, čak i kada je teško.
