Pre tri godine izgubila sam svog verenika, Doriana, u saobraćajnoj nesreći. To je bio najteži trenutak u mom životu, i iako se vreme polako smiruje, još uvek osećam ogromnu tugu i bol zbog gubitka. Jedina stvar koja mi je ostala od njega je verenički prsten. Iako ga više ne nosim, držim ga u kutiji na komodi jer za mene predstavlja ceo svet i deo njega koji ću zauvek čuvati.
Prošle nedelje se moja mlađa sestra, Elara, verila i cela porodica je bila presrećna zbog nje. Međutim, usledila je situacija koja me iznenadila i povredila. Elara je prišla i zamolila me za uslugu koja me potpuno zbunila. Pitala me je da joj dam Dorianov prsten, jer po njenim rečima, budući prsten za nju bi mogao biti lep podsetnik na mog bivšeg verenika, a i dijamant bi bio koristan za njen verenički prsten, s obzirom na to da su dijamanti skupi. Pokušala sam da shvatim njenu nameru, ali nisam mogla da verujem da je ozbiljna. Pitala sam je ponovo, a ona mi je samo odgovorila da je to zaista lep način da oda počast Dorianu i istovremeno da bude praktično.
- Osetila sam kako mi se srce steže, i odmah sam joj odgovorila da je to potpuno neprihvatljivo. Prsten mi znači mnogo, jer je to jedina stvar koja mi je ostala od Doriana. Nema šanse da ga dam, bez obzira na sve. Reakcija na moju odluku nije bila nimalo prijatna. Elara je postala ljuta, smatrajući da sam sebična. Rekla mi je da imam novog dečka, da je vreme da krenem dalje i da bi trebalo da pustim prošlost. Odgovorila sam joj da to što idem dalje u životu ne znači da ću zaboraviti Doriana. On je deo mog života, i verenički prsten je simbol svega što smo prošli zajedno.
Tada je počela da plače, a mama se odmah umešala i stala na njenu stranu. Mama je smatrala da je držanje prstena znak da sam zaglavljena u tuzi, i da bi mi davanje prstena Elari pomoglo da krenem napred. Smatrala je da bi to bilo simbolično i korisno za sve nas. Pokušala sam da im objasnim da je to veoma lično i da nije nešto što mogu da jednostavno podelim, ali nisu prestajale da insistiraju. Elara mi je čak slala poruke, govoreći da zaslužuje da dobije prsten, kao što su neki drugi članovi porodice dobili porodično nasledstvo. Stalno je ponavljala da sam okrutna jer ga čuvam samo za sebe.
- Moj trenutni dečko, Kasijan, potpuno je stao na moju stranu i smatra da Elara preteruje. Ipak, veći deo moje porodice misli da sam ja ta koja je u krivu i da se ponašam sebično. Situacija je postala veoma napeta, a ja sam izgubila osećaj da li sam u pravu ili ne. Ne znam više šta da radim, jer je cela ova situacija prerasla u ozbiljnu svađu.
S jedne strane, razumem da ljudi žele da krenem dalje i da prestanem da se držim prošlosti, ali za mene, Dorianov prsten nije samo predmet. To je simbol svega što smo imali, svega što sam izgubila, i nešto što me podseća na njega. Verujem da je ovo nešto što ne može da razume samo tako, bez da je prošao kroz tu istu vrstu bola.
Na kraju, ovo nije samo borba oko prstena, već borba za to šta znači čuvati sećanja i kako to utiče na naše živote. Da li je zaista važno da se odreknemo svega što nas podseća na prošlost kako bismo nastavili dalje, ili je možda u tome snaga – u čuvanju onih stvari koje nas podsećaju na ljubav koju smo imali, koja je bila istinska i koja nas je oblikovala?
