U ovom članku donosimo potresnu priču o djevojci koja je sa samo 14 godina izbačena iz kuće zbog trudnoće. Godinama kasnije, vratila se jača nego ikad, a njen povratak ostavio je sve u šoku i bez riječi…
Emily je imala samo četrnaest godina kada se njen svet iz temelja preokrenuo. Tog novembarskog dana sedela je na verandi porodične kuće u predgrađu Ohaja, sa putnom torbom kraj nogu i telefonom čija je baterija polako umirala. Vetar je nosio oštrinu kasne jeseni, ali nije bila hladnoća ono što ju je treslo – već tišina iza zatvorenih vrata. Kuća, koja je do juče bila njeno utočište, sada je delovala kao nepristupačan zid, hladan i neprijateljski.
Sve je počelo dva sata ranije, u kuhinji. Njena majka je u rukama držala test za trudnoću koji je Emily pokušala sakriti, umotan u maramicu i bačen u kantu. Lice njene majke bilo je beživotno, ukočeno. – Lagala si mi – rekla je, glasom u kojem nije bilo ni vike, ni tuge, već samo ledena ravnodušnost. – Sve ovo vreme. Koliko dugo? Emily je spustila pogled. Još je i sama pokušavala da prihvati ono što se dešava. Nije imala hrabrosti ni Carteru da kaže, dečku s kojim se viđala četiri meseca u tajnosti. Glas joj je bio jedva čujan kada je priznala: – Osam nedelja.
- Majka je još nekoliko trenutaka posmatrala test, kao da od tog komadića plastike zavisi sudbina cele porodice. Kada je u kuhinju ušao njen očuh Bill, situacija se još više zaoštrila. On je bio muškarac koji je stalno bio tu, ali nikada sasvim prisutan. Sada je samo prekrstio ruke i rekao: – Nećeš ga zadržati. Emily je podigla glavu, šokirana. – Šta? – Čula si – dodala je majka. – Ako misliš da ostaješ u ovoj kući, dok sramotiš naše ime, varaš se. Nije bilo galame, nije bilo moljenja. Samo odluka koja je pala poput presude. Do sumraka, Emily je već sedela na verandi s torbom. U njoj je bilo sve što je stigla zgrabiti: dva para farmerki, tri majice, fascikla za matematiku i mala bočica prenatalnih vitamina koje je dobila u lokalnoj klinici. To je sada bio ceo njen svet.
Prvo je pokušala da se obrati prijateljici Jasmine, slala je poruke, zvala je, ali odgovora nije bilo. Bila je školska noć, a Emily je ostala sama. Dok su se prozori okolnih kuća punili toplim svetlom i prizorima normalnih porodičnih večeri, svetlo na njihovoj verandi se ugasilo. Majka ga je uvek stavljala na tajmer. To je bio jasan znak: vrata su zatvorena. Povratka nema. Koračala je kroz noć, lutala ulicama koje su izgledale isto kao i ranije, ali se ona više nije osećala isto. Hodala je osam kilometara dok nije stigla do gradskog skloništa za mlade. Sećala se plakata u školi: „Sigurno utočište. Bez pitanja. Bez osude.“ To su bile reči koje su joj sada značile sve. Vrata je otvorila žena s kratkom sedom kosom. Pogledala je Emily i jednostavno rekla: – Ime?
- – Emily. Nemam gde da idem – odgovorila je drhtavim glasom. Unutra je bilo toplije nego što je očekivala. Nije izgledalo luksuzno, ali je bilo sigurno. Žena, po imenu Donna, pružila joj je ćebe, pločicu musli i čašu vode. Nije postavljala pitanja, nije izricala osude. Emily je te noći zaspala u sobi sa još dve devojke, Mayom i Sky. Nisu razgovarale mnogo, ali nije ni trebalo – razumele su jedna drugu ćutanjem. Sledećeg jutra, Donna ju je odvela u kancelariju i rekla joj da će dobiti socijalnog radnika, medicinsku pomoć i nastavak obrazovanja. – Znam da si trudna – dodala je tiho. – I s tim ćemo ti pomoći. To je bio prvi put da je Emily osetila da joj se dah vraća u pluća. Bila je ranjena, ali je dobila priliku da preživi.
Tokom narednih nedelja upoznala je Angelu, svoju socijalnu radnicu. Angela je organizovala prenatalne preglede, obezbedila terapiju i upisala je u alternativnu školu za devojke koje su u sličnoj situaciji. Emily je učila, trudeći se da ne bude samo „ona devojka koja je zatrudnela sa 14“. Želela je više. Za sebe i za dete koje je nosila. Negde oko Božića, Carter se javio porukom: „Čuo sam da si otišla. Je l’ to istina?“ Emily je dugo gledala u ekran, a onda poruku obrisala. Ako mu je zaista stalo, našao bi način da bude tu.
Do proleća, njen stomak je postao primetan. Učila je u farmerkama za trudnice koje je dobila u skloništu, čitala knjige o roditeljstvu i pripremala se za nešto što je još uvek delovalo zastrašujuće. Noći su bile teške, strahovi veliki, ali bilo je i trenutaka nade – kao onda kada je prvi put čula otkucaje srca svoje bebe.
- U maju je pred razredom održala završni projekat o statistici tinejdžerskih trudnoća u Ohaju. Govorila je smireno, sa sigurnošću koju ranije nije imala. Nije izgledala kao devojka koja je sve izgubila, već kao neko ko gradi novi život.
Kada je u julu rodila ćerku, kojoj je dala ime Hope, oko nje nisu bili roditelji, već nova porodica – Donna, Angela, Maya i Sky. Ljudi koji su odlučili da je ne puste samu. Emily je još uvek imala četrnaest godina. Još uvek uplašena. Ali sada je u naručju držala kćerku i prvi put posle dugo vremena osećala je sigurnost. Dok je letnje sunce ulazilo kroz prozor bolničke sobe, Emily je šapnula svojoj bebi: – Počinjemo odavde. I to je bio početak njene nove priče.
