Vera u Bog je divna stvar koju treba svaki čovek da poseduje,iako se većina nas seti Boga samo onda kada nam je teško ali ON je veliki i pomaže svima.U današnjem članku za vs pišemo o jednoj majci Ivani koja je svoje poslednje nade položila samo u Boga a evo kako joj je on odgovorio na molitve..
- Ivana nikada nije bila osoba koja traži odgovore u veri. Više je verovala u lekare, medicinu, nauku i svakodnevni trud. Njena borba je bila jasna i iscrpljujuća – brinula se o svojoj ćerki Zorani, devojčici koja se još od rođenja nosila sa dijagnozom mišićne atrofije. Njeni dani bili su ispunjeni vežbama, terapijama, razgovorima sa specijalistima, istraživanjem novih metoda i traženjem najboljeg za svoje dete. Ipak, bez obzira na sav trud, Ivana je imala osećaj da ne ide nigde – kao da stoji u mestu, iscrpljena i nečujna.
Jednog dana, sve se prelomilo. Došla je po Zoranu u vrtić, kao i svakog dana, a na vratima ju je dočekala vaspitačica – uznemirena, sa suzama u očima. Rekla joj je da je Zorana tog dana bila povučena, da je plakala, nije želela da jede i da deluje kao da trpi bolove. Dodala je kako je vrtiću sve teže da se nosi s njenim stanjem i predložila dodatnu rehabilitaciju, stručnu pomoć, možda čak i drugačiji oblik školovanja.
- Ivana je ćutala. Reči su bile kao kamen. Bes, sram, tuga i osećaj poraza – sve se odjednom sručilo. Uzela je Zoranu za ruku i otišla, bez jasnog cilja. Ali u glavi joj se javila rečenica koju je ranije čula od prijateljice: da ode u manastir Prevlaka, da tamo živi duhovnik koji ima poseban dar. Do tada se sličnim savetima samo kiselo osmehivala. Ali tog dana više nije imala snage za skepticizam. Rešila je da pokuša – i ono u šta ne veruje.
Put ih je odveo ka Crnoj Gori, ka manastiru na Ostrvu cveća. Od trenutka kada su kročile na sveto tlo, Ivana je osetila nešto drugačije. Vazduh je bio nežan, miris tamjana i mora spajali su se u tišini koja nije bila prazna, već utešna. Dok su prilazile manastiru, otvorila su se vrata, a iz njih je izašao monah – visok, tih, sa pogledom koji kao da je video više nego što je pokazivao.
- Pogledao je njih dve i rekao samo: „Sačekajte me tu.“ Ivana je stajala bez reči. Nešto se u njoj smirilo, kao da su sve tenzije iz tela nestale. Kada je liturgija završena, isti monah joj je prišao. Bila je to prva bliskost sa nečim što nije razumela, ali je poštovala. Samo je rekao: „Krsti Zoranu.“ Te dve reči bile su dovoljne.
Nakon povratka, Ivana je zakazala krštenje. Dve nedelje kasnije, Zorana je krštena. I od tog trenutka, polako, stvari su se menjale. Nije bilo čuda u filmskom smislu, ali su dani počeli da donose male pobede. Zorana više nije imala nagle ispade, počela je da komunicira smisleno, pokazivala je interesovanja, a njena prisutnost među drugom decom postajala je prirodnija. Ivana je prvi put počela da oseća nadu koja nije bila bolna.
- Shvatila je da, bez obzira na dijagnoze, strah i neizvesnost, ono što je njima dvema najviše trebalo bila je vera – u Zoranu, u život, u ljubav. Ne vera protiv medicine, nego vera koja pomaže da se nosiš sa svime, da ne padneš pod težinom svakodnevnice. Danas, Zorana ide u redovnu školu, pohađa fizičko, uči, igra se. Problemi nisu nestali, ali su postali deo priče, a ne njeno središte.
Ivana sada kaže da je zahvalna na tri stvari – Bogu, jer je dao znak tamo gde ga nije tražila; ocu Jovanoviću, jer je izgovorio dve reči koje su bile dovoljne; i prijateljici koja je prepoznala kada treba da je podseti da postoji još jedan put.
- Za Ivanu i Zoranu, manastir Prevlaka nije samo mesto vere. To je mesto na kojem su pronašle nadu, mir i novu snagu da veruju – ne samo u čuda, već i u sebe.
