U ovom članku vam donosimo priču čovjeka koji je nakon tri decenije rada u inostranstvu odlučio da progovori o onome što se krije iza slike uspjeha. U nastavku saznajte da li bi se danas kajao i šta je zapravo najveća cijena koju je platio…
Kada je početkom 1990-ih, kao mlad otac, krenuo u Austriju “samo na nekoliko godina”, Ivan B. iz Slavonije bio je siguran da će se brzo vratiti. Plan mu je bio jednostavan: otići da zaradi dovoljno novca kako bi sredi kuću, obezbedio stabilnost za svoju decu i porodicu, nešto što u Hrvatskoj tada nije bilo moguće. Međutim, život je, kako to obično biva, imao potpuno drugačiji plan za njega.
- Danas, sa 60 godina, austrijskom penzijom i dvadesetogodišnjim iskustvom kao taksista u Beču, Ivan priznaje da bi sve učinio drugačije, da je mogao ponovo da izabere. „Išao sam zbog novca. Nisam otišao zato što sam želeo novi život, nego zato što sam mislio da je to jedini način da obezbedim bolji život za porodicu. Ti ‘privremeni planovi’ pretvore se u godine, a zatim u ceo život“, kaže Ivan.
U Beču je radio naporno, često po dvanaest sati dnevno, i to i vikendom i praznicima. Kao taksista, imao je priliku da upozna hiljade ljudi i da čuje mnoge priče, ali svoju nije imao s kim podeliti. „Imao sam kolege, ljude s kojima sam pio kafu, ali nisam imao nikog s kim bih mogao da pričam o svakodnevnim stvarima. Poštovali su me, cenili moj rad, ali nisam bio njihov. Kad bi se vrata stana zatvorila, ostao bih sam. I tada bi te stvari došle do tebe“, priseća se Ivan.
- Život u inostranstvu prikazan je lepšim nego što zapravo jeste. „Svi misle da si tamo ‘kralj’ jer imaš platu, ali niko ne vidi da stan plaćaš 600 evra, da su računi visoki, da plaćaš i u Hrvatskoj i tamo. Najskuplje je, međutim, osećati se usamljenim“, objašnjava Ivan.
Dok je on radio u Beču, njegova supruga i dvoje dece ostali su u Hrvatskoj. Svog mesečnog prihoda gotovo ceo bi slao kući kako bi platio školu, hranu, režije i popravke, sve ono što čini svakodnevni život. „Koliko god da bih poslao, uvek je nešto falilo – i njima i meni. Oni su imali mene samo preko telefona, a ja sam imao njih samo u mislima“, priča Ivan. Jedan od najtežih trenutaka bio je kada je morao da se rastane od porodice nakon kratkih poseta domovini.
„Najgore je kad odeš, a dete ti stoji na prozoru i gleda te dok odlaziš… Nema te plate koja to vredi. Ni jedne“, priseća se Ivan. Pored toga, prisetio se trenutka kada je shvatio da je njegov sin već odrastao, a on nije bio tu da ga vidi. „Jednom me nazvao i rekao: ‘Tata, položio sam vozački.’ Setio sam se kako sam ga prvi put držao u naručju. Toliko sam toga propustio“, dodaje Ivan.
- Sada, kada većinu vremena provodi u svom rodnom selu, Ivan priznaje da ga i dalje prati osećaj žaljenja. Penzija koju je zaradio omogućava mu mirniji život nego što bi imao da je ostao u Hrvatskoj, ali cena koju je platio bila je previsoka. „Novac je dobar sluga, ali loš gospodar. Zaradiš ga, potrošiš ga i opet si na početku. Ali propuštene godine… njih nikada ne možeš da vratiš“, kaže Ivan.
Svestan je da bi najradije vratio vreme koje je žrtvovao za novac: „Da sam znao da će život biti ovakav, otišao bih na godinu dana, a ne dvadeset. Ili se možda ne bih ni vraćao. Šta ti vredi novac kad ga nemaš s kim deliti?“ Ipak, danas, iako je prošlo mnogo godina, pokušava da nadoknadi izgubljeno vreme. Dane provodi sa unucima, obrađuje vrt, kosi travu i pije kafu sa starim prijateljima. Najlepši trenuci su mu oni kada čuje glasove svoje porodice iz dvorišta. „Ovdje sam živ, tamo sam samo radio. Ovdje si čovek, tamo si radnik. To je prava razlika“, objašnjava Ivan.
Iako povremeno mora da ide u Austriju zbog lekarskih pregleda ili birokratskih obaveza, uvek se vraća istog dana. „Naučio sam lekciju. Ako mogu da poručim mladima: idite, radite, zarađujte… ali ne zaboravite gde vam je dom. I nemojte misliti da će vas novac usrećiti. On će vas usrećiti na kratko, ali vas neće zagrliti kada vam bude teško“, zaključuje Ivan. Tako je kroz svoje iskustvo naučio vrednost vremena, porodičnih odnosa i domovine, nešto što nijedna količina novca ne može da nadoknadi.
