Ratne godine su živa rana svih balkanaca,većin ih se sa setom seti i sa tugom u očima prepričava svako svoje doživljaje,u današnjem članku smo za Vas preneli ispovest gospodina Asima koji je u najtežim trenutcima dobio pruženu ruku od osobe od koje se najmanje nadao..
- U najmračnijem periodu ratnog sukoba u Bosni i Hercegovini, 1994. godine, dogodila se dirljiva priča o prijateljstvu koje je nadjačalo mržnju i podsetilo na to da ni u najtežim okolnostima ljudskost ne mora nestati. Asim H., tada vojnik Armije Republike Bosne i Hercegovine (ARBiH), prisetio se dana kada se, zarobljen i suočen sa gotovo sigurnom smrću, neočekivano susreo sa osobom iz svoje prošlosti — čovekom s kojim je nekada delio dane vojnog roka.
Godine pre nego što je rat počeo, Asim je služio vojsku u tadašnjoj JNA, između 1986. i 1987. Tamo je upoznao Miroslava J., mladića s kojim je odmah stvorio snažnu vezu. Njihovo prijateljstvo bilo je pravo — delili su svaki trenutak, šale, razgovore i mladalačke snove. Jedna od njihovih omiljenih šala bila je zamišljanje zajedničkog rovovskog života ako bi SSSR nekada napao Jugoslaviju, što se tada činilo gotovo nezamislivo.
- Sudbina ih je razdvojila ubrzo nakon služenja, a pokušaji da obnove kontakt pre rata nisu dali rezultata. Kada je Bosna zahvaćena ratom 1992. godine, putevi su im se ukrstili ponovo, ali u najgorem mogućem kontekstu — kao neprijatelji. Asim je 1994. sa svojom jedinicom bio okružen snagama Vojske Republike Srpske (VRS) i suočen s predajom, jer dalje borbe nisu imale smisla. Nakon što su se predali, jedan po jedan, Asim je predao dokumenta stražaru – ni ne sluteći da je ispred njega stajao upravo Miroslav.
U početku, Miroslav nije rekao ni reč. Asim ga je prepoznao, ali strah i neizvesnost bili su prejaki da bi smeo da progovori. Pomislio je da mu to neće pomoći – možda bi emocije samo pogoršale situaciju. Ipak, nekoliko sati kasnije, Miroslav ga je izdvojio iz grupe i odveo u sobu, daleko od očiju ostalih vojnika.
- U tom trenutku Asim je bio uveren da ga čeka smaknuće. Međutim, usledio je iznenađujući obrt. Miroslav ga je pozdravio kao starog prijatelja, podsećajući ga na zajedničke šale o rovovima i Sovjetima. Bio je to trenutak neverice i ogromnog olakšanja. Njihovo prijateljstvo nije zaboravljeno, bez obzira na rat i različite strane na kojima su se sada nalazili.
Miroslav je tada odlučio da rizikuje sve kako bi spasio Asima i njegove saborce. Osmislio je plan: predstaviće ih kao obaveštajce koji treba da budu prebačeni uz objašnjenje da su deo specijalnog zadatka. Iako je znao da bi mogao biti ozbiljno kažnjen ako se plan otkrije, nije oklevao. Vojnici su im povezali oči i ukrcali ih u autobus, a Asim je do poslednjeg trenutka verovao da ih vode u smrt.
- Putovanje je bilo tiho i dugo. U glavi mu se smenjivala nada i očaj. Međutim, kada su stigli na odredište i kada su im povez skinuti, ispred njih je stajao Crveni krst — znak razmene zarobljenika. Asim je tada shvatio da Miroslav nije samo ispunio obećanje, već je i svojom hrabrošću spasao više života. U tom trenutku, dok su im se pogledi sreli, Miroslav mu je namignuo i tiho klimnuo glavom – poruka jasna kao dan.
Ova istinita priča svedoči o tome da su pojedinci, čak i u vrtlogu rata, sposobni da biraju saosećanje umesto mržnje, odanost umesto slepe poslušnosti. Miroslav nije bio samo vojnik, već čovek koji je u najgorem trenutku pokazao ono najbolje u sebi. Njegovo prijateljstvo sa Asimom nadživelo je granice ideologije i rata.
- U vremenu kada je sve izgledalo izgubljeno, jedno prijateljstvo iz mladosti postalo je svetionik nade i podsetnik da su ljubaznost i čovečnost mogući čak i na mestima gde ih najmanje očekujemo.
