Priče iz Ostroga su nama jedne od omiljenih a verujem i Vama.U zlom svetu u kojem živimo jedini spas jeste vera u Boga i njegova čuda.U nastavku članka pročitajte Brankovu ispovest iz Manastira Ostrog..
- Postoje mesta na ovom svetu koja, kako ljudi kažu, nisu obična – mesta gde se duhovno i zemaljsko susreću u tišini molitve, u vapaju za pomoći i u zahvalnosti. Jedno od takvih mesta za mnoge jeste manastir Ostrog, urezan u liticu crnogorskih planina, čija svetost i snaga privlače hodočasnike iz celog sveta. Među brojnim pričama koje se prenose od usta do usta, kao svedočenja vere i nade, izdvojila se i priča Branka Šoškića iz Loznice – čoveka koji je doživeo iskustvo koje je zauvek promenilo njegovu porodicu.
Septembra 1997. godine, Branko i njegova supruga postali su roditelji. Njihova radost ubrzo je zasenjena brigom – dečaku su odmah po rođenju dijagnostikovane disajne smetnje, pa je stavljen u inkubator. Nakon toga usledilo je vakcinisanje, i delovalo je da se stvari kreću uobičajenim tokom. Međutim, nakon dva meseca roditelji su primetili veliki otok na zglobu leve noge njihovog sina. Lekari su brzo utvrdili da se radi o ozbiljnoj infekciji – septičnom artritisu izazvanom sepsom krvi, stanju koje je moglo imati kobne posledice.
- U strahu i očaju, bez dozvole lekara i van svih medicinskih procedura, roditelji donose jednu od najtežih, ali i najdubljih odluka – odlučuju da dete ne vode u bolnicu, već u manastir Ostrog. U tom trenutku, veruju da medicina više nije dovoljna, i okreću se veri. Na putu do manastira, sreću nepoznatog mladića koji im se pridružuje. Njegova mudrost, mirnoća i reči ostavljaju snažan utisak na Branka, toliko da ga upoređuje sa patrijarhom. Kada mladić iznenada nestane iz njihovog vidokruga, doživljavaju to kao znak – ne slučajnost, već nešto više.
Po dolasku u Donji manastir, susreću se sa osećajem mira i snage koji se teško rečima opisuje. Na zidu sobe u kojoj borave nalazi se ikona Svetog Nikole, svetitelja koji će kasnije dobiti posebno mesto u njihovom srcu. Sledećeg dana, Branko i njegova supruga pešice kreću ka Gornjem manastiru, noseći sina umotanog u plavo ćebence. Na ulazu ih dočekuje otac Joil, monah čije reči imaju neobjašnjivu pronicljivost. Tokom razgovora s njim, Branko doživljava katarzu – duhovno prečišćenje kroz suze, klečeći pred moštima Svetog Vasilija Ostroškog.
- Otac Joil ih uverava da će dete biti izlečeno baš tog dana. Stavlja epitrahilj preko glave dečaka, izgovara molitvu i savetuje da ga odmah krste. U tom trenutku, Branko pogleda jednu od ikona i shvata – prikazan je upravo Sveti Nikola, zaštitnik njihovog deteta. Suze koje su do tada bile izraz bola i straha, sada postaju suze radosti i nade.
Nakon krštenja u Donjem manastiru, porodica odlazi u Berane da se odmori. Tamo se događa trenutak koji potvrđuje njihovu veru: majka ulazi u sobu, presvlači dete i uzvikne od radosti – otok je nestao, dete se smeje i bez bola pokreće noge. Branko i supruga ostaju bez reči. U njihovim očima – čudo se dogodilo.
- Danas, godinama kasnije, Branko ne priča svoju priču da bi uverio neverne, već da bi posvedočio ono što on i njegova porodica duboko osećaju – da se vera, kada je iskrena, može dotaknuti stvarnosti. U njegovim rečima, Ostrog nije samo manastir, već mesto duhovnog rođenja, ne samo za njegovog sina, već i za njega samog. Tamo je, kaže, osetio da svaki kamen nosi Božiju prisutnost, da ništa nije slučajno i da su čuda moguća – ako verujemo.
U svetu prepunom sumnji, straha i neizvesnosti, ovakve priče podsećaju da ono najdublje i najvažnije dolazi iznutra – iz iskrene molitve, iz srca koje zna da nada nikada ne sme nestati. Jer, kada više ništa ne pomaže, vera može postati snaga koja pomera granice, i mesto poput Ostroga – svetionik u tami.
