Jovanka Broz je pretrpela mnoge poteškoće u toku svog života a sve je postalo još teže nakon Maršalove smrti.U javnost je isplivao tajni interviju koji je ona napravila a ono što se tu čuje nije nimalo naivno…
- U uvodnom delu razgovora, Jovanka je upitana da li zna nešto o famoznom zlatu iz Belog dvora. Odgovorila je da nema konkretne informacije o tom zlatu, osim što je čitala u novinama da su određene vrednosti, među kojima i zlato, prenete u drugu Titovu vilu u Užičkoj ulici. Kada joj je Bisenić izneo navode o 30 kilograma zlata u polugama i prahu, hiljadama zlatnika, devizama i drugim dragocenostima, Jovanka je istakla da to ne može da potvrdi, ali se prisetila jednog specifičnog događaja. Tvrdi da je lično prisustvovala trenutku kada je Vladimir Dedijer, poznati istoričar, Titu predao polovinu svog honorara, u skladu sa obećanjem koje mu je dao još tokom rata, dok su sedeli uz logorsku vatru na Sutjesci.
Jovanka je pomagala Dedijeru u prikupljanju građe za biografiju i čuvala je deo tog novca u posebnoj torbi sa šifrom. Taj novac je bio rezerva za hitne situacije, a koristili su ga samo kada su išli u inostranstvo ili kada je bilo neophodno nešto da se kupi. O ostalim navodima, poput maraka i dodatnih vrednosti, kaže da ne zna mnogo jer su se, kako tvrdi, mnoge stvari dešavale nakon što je već bila udaljena iz rezidencije.
- Navela je i da je bila svedok neovlašćenog ulaska pojedinaca u njen dom. U jednoj situaciji, kaže da je noću sela ispred vrata kako bi saznala ko upada u kuću, i tom prilikom je zatekla generala Daljevića i jednog od Titovih oficira. Pitala ih je s kojim pravom ulaze bez njenog znanja i poručila im da je manje važno šta će uzeti, a mnogo važnije šta će ostaviti. Tvrdila je da je insistirala da prisustvuje svakom upisu i popisu stvari, jer su, kako sumnja, pojedini donosili predmete samo kako bi kasnije tvrdili da ih je posedovala.
Govoreći o ostavštini Tita, posebno je naglasila da su joj oduzeti rukopisi iz oko stotinu svezaka. U njima su se nalazili lični zapisi i tekstovi, među kojima i materijal na osnovu kojeg je kasnije nastala knjiga „Titov kuvar“. Sumnja da su ovi tekstovi uklonjeni kako bi se zaštitili pojedinci, jer su sadržavali potencijalno kompromitujuće informacije.
- Posebno je oštro govorila o izolaciji u koju je bila stavljena nakon Titove smrti. Ističe da je bila lažno optuživana za borbu za vlast, iako joj to nikada nije bila namera. Tvrdi da je sve svoje znanje i energiju uložila u to da pomogne Titu, a na kraju je optužena za sve. Komentarisala je i optužbe da poseduje vilu u Švajcarskoj, što je negirala uz objašnjenje da su joj pomešali pismenu komunikaciju sa kraljem Maroka. Naime, kralj Hasan joj je ponudio imanje u Marakešu koje je pratilo jedan orden dodeljen Titu, a pisma u vezi sa opremanjem kuće neki su pogrešno protumačili kao dokaze o posedovanju vila u Evropi.
Osvrnula se i na Staneta Dolanca, za kog kaže da je bio protiv nje jer je, kako navodi, znala previše o njegovim postupcima. Tito joj je, tvrdi, često poveravao da arhivira materijal, uključujući i podatke o Dolancu. Zbog toga smatra da je Dolanc pokušao da je likvidira.
- U pogledu partijskih odnosa, Jovanka je otkrila da je bila tema na desetinama sednica vlade i Komiteta, a da je sve bilo zasnovano na neistinama. Optuživana je da postavlja i smenjuje generale, iako se nikada nije navelo koga konkretno. Tito je, prema njenim rečima, poštovao saradnike koji su mu ukazivali na greške. Posebno je cenio Veljka Vlahovića, dok je o Petru Stamboliću imao rezervisan stav, smatrajući ga nedovoljno odgovornim.
Za Nikolu Ljubičića je rekla da nije bio dostojan funkcije ministra odbrane i da je, kako sumnja, podržan od strane Rusa. Nije verovala u njegovu kompetentnost i smatra da je to bilo pogubno za vojsku.
- Na temu Titovog lečenja, Jovanka tvrdi da je bilo pogrešno sprovedeno. Ističe da ga noga nije bolela kako su mnogi tvrdili, te da su dve osobe imale ključnu ulogu u pogrešnom lečenju, ali nije želela da ih imenuje. Zaslužna je, kaže, za to što je Tito sahranjen u Kući cveća, uprkos otporima koji su tome prethodili.
Pomenula je i šifre kojima su je nazivale bezbednosne službe, poput „Durmitor“ i „Manikin ruka“, što vidi kao deo sistemske kampanje protiv nje. Osvrnula se i na susret sa afričkim liderom Bokasom, koji joj je poklonio šaku brilijanata, iako to nije tražila.
- Na kraju je govorila i o Aleksandru Rankoviću, slučaju prisluškivanja i njegovom uticaju, kao i o mogućim Titovim naslednicima. Posebno se osvrnula na spekulacije da bi Dolanc mogao naslediti Tita, ali navodi da ni Tito ni Bakarić to nisu želeli. Tvrdila je da je Dolanc došao do položaja silom, a ne zbog podrške stranke.
Jovanka Broz je preminula 2013. godine i sahranjena je u Kući cveća, pored Tita, čoveka uz kojeg je provela najvažnije godine svog života, ostavivši svedočanstvo o burnim, kontradiktornim i duboko politički obojenim decenijama jugoslovenske istorije.
