Koliko zaista izgled utiče na našu sreću? Da li nas ljudi bolje paze ako smo lepi i zgodni? Da li možemo dobiti bolji posao na osnovu svog izgleda? Ova i još brojna pitanja postavlja veliki broj osoba svakodnevno a posebno žena.U nastavku pročitajte jednu takvu priču..
- U tihom kutku svakodnevice, među stotinama nevidljivih lica, postoji priča jedne žene koja je godinama mislila da život prolazi pored nje. Imala je 47 godina, živela sama, bez muža, bez dece, bez bliskih odnosa. Sebe je doživljavala kao običnog, sivog miša. Nikada nije bila, kako kaže, lepa, nije imala vitku figuru niti je ikada želela brak, jer je verovala da su muškarci po prirodi sebični, lenji i nezasiti. I, kako dodaje, niko je nikada nije ni zaprosio.
Njeno detinjstvo nije bilo ispunjeno toplinom brojnih članova porodice. Bila je jedino dete svojih roditelja, bez braće i sestara. Imala je rođake, ali s njima nije održavala kontakt. Radila je i živela u Moskvi punih petnaest godina, u običnom stambenom naselju. Nije se trudila da sklapa nova prijateljstva. Bila je ogorčena, cinična i, kako sama priznaje, verovala je da više nije sposobna da voli. Deca su joj išla na živce, roditelje je viđala jednom godišnje, bez želje da s njima provodi više vremena.
- Ove Nove godine, odlučila je da ih ipak poseti, makar da ispuni tu rutinsku obavezu. Prilikom posete, dok je čistila frižider svojih roditelja, pronašla je gomilu stare, zamrznute hrane. Spakovala je sve u kutiju i krenula da to baci. Na izlasku iz lifta, susrela je dečaka od oko sedam godina, kojeg je povremeno viđala u zgradi sa njegovom majkom i bebom. Dete je upitno gledalo u kutiju koju je nosila.
Kad je krenula ka kontejneru, dečak ju je pratio i pitao može li da uzme hranu. Isprva mu je rekla da je to staro, ali kada je videla kako pažljivo uzima kutiju i grli je kao da je poklon, nešto se u njoj slomilo. Pitala je za njegovu majku – rekao je da je bolesna, kao i sestra, i da ne mogu da ustanu iz kreveta.
- Te večeri, nešto se promenilo. Prvi put posle dugo vremena, osećala je nemir. Nije mogla da jede, ni da se ponaša kao ranije. U njoj se pokrenulo nešto nepoznato, pa je pokupila gotovo svu hranu iz stana i odlučila da ode do njihove kuće, iako nije znala gde tačno stanuju. Krenula je sprat po sprat, dok nije naišla na dečaka koji joj je otvorio vrata.
Stan je bio siromašan, ali uredan. Majka je ležala u krevetu sa bebom, devojčicom koja je jedva disala. Na stolu samo bokal vode i stare krpe. Pitala ih je imaju li lekove – pokazali su joj kutiju sa lekovima kojima je odavno istekao rok. Pozvala je hitnu pomoć. Dok su čekali, nahranila je majku, dala joj kobasicu i čaj. Žena je jela bez žvakanja. Bila je očigledno gladna.
- Kada su lekari stigli, prepisali su terapiju. Otišla je u apoteku, kupila sve lekove, zatim u prodavnicu po mleko, hranu za bebe i – igračku. Nikad pre toga nije kupila nijednu igračku nijednom detetu. Ipak, taj mali smešni majmun limunžute boje, činilo se, bio je prvi korak ka njenoj novoj stvarnosti.
Majka dečaka, Anja, ispričala joj je svoju potresnu priču: odrasla je sa bakom koja je preminula kada je Anja imala 15. Rano je počela da radi, a sa 18 je zatrudnela. Otac deteta ju je ostavio. Istu sudbinu doživela je i sa drugim detetom. Bez podrške, sama i izložena surovosti života, borila se kako je znala. Čak je, posle drugog porođaja, pretrpela zlostavljanje od poslodavca i izgubila posao.
- Te noći, žena koja je do tada živela zatvorenog srca nije mogla da spava. Počela je da preispituje svoj život, sve svoje izbore, godine koje su prošle u hladnoći i samoći. Imala je novac, ali ne i svrhu. Odjednom, kroz jedno dete i jednu iscrpljenu majku, njen život je dobio smisao.
Sledećeg jutra, ispred njenih vrata stajao je tanjir palačinki. Dečak joj ih je ostavio. Ta jednostavna pažnja ju je duboko pogodila. Otišla je u obližnji tržni centar i kupila odeću, hranu, ćebad, vitamine. Želela je da im da sve. Prvi put se osećala potrebnom.Prošlo je deset dana. Počeli su da je zovu tetka Rita. Anja je pronašla posao kao šnajderka. Život im se menjao. A najviše se promenila ona. Počela je da zove roditelje, da brine o drugima, da se moli. Shvatila je da može voleti. Da je još uvek sposobna da bude čovek.
- Danas, jedva čeka kraj radnog dana da se vrati kući. Čekaju je oni – porodica koju je pronašla u tuđim licima. Planiraju zajednički put u Arhangelsk, da posete njene roditelje. Karta je kupljena za sve.I dok zaključuje svoju ispovest, poručuje: nemojte da vam život prođe uzalud. Ne dozvolite da ga potrošite ni na šta. Počnite da živite dok još ima vremena. Jer nikada nije kasno da srce ponovo nauči da voli.
