- U jednoj maloj kući na kraju sela, odrastao je mladić kojem je baka bila sve – roditelj, zaštitnik, učitelj i saputnik kroz sve nedaće života. Bez oca i majke, bez toplog porodičnog okruženja kakvo su drugi njegovi vršnjaci imali, on je svoj svet gradio oko bakinog osmeha, mirisa njenih ruku i topline kojom ga je svakodnevno obasipala. Nikada mu ništa nije falilo – bar tako je mislio. Ali negde duboko u sebi, uvek je čučeći živelo pitanje: „Ko su moji roditelji?“ Svaki put kad bi ga to pitanje zabolelo, baka bi ga nežno zagrlila i rekla: „Saznaćeš, sine, kad za to dođe pravo vreme.“
Godine su prolazile, a on je rastao – stasao u mudrog, mirnog i pomalo povučenog mladića. Baka je starila, sve teže se kretala, ali nikada nije prestajala da ga gleda s ljubavlju. A onda je, dva meseca pre njegovog 18. rođendana, baka zauvek sklopila oči. Iza sebe mu nije ostavila samo uspomene i imanje, već i jedno pismo – brižljivo zatvorenu kovertu koju je čuvala samo za njega. Napisala je da ga otvori kada postane punoletan.
- Ali tuga, znatiželja i praznina bili su jači. Nije mogao da čeka. Otvorio je pismo ranije, ne znajući da ono u sebi nosi teret života, teret istine koju nijedno dete ne bi trebalo prerano da nosi. Čitajući redove koje je baka ispisala drhtavom rukom, saznao je ko mu je majka bila – žena koju baka nije opisivala imenom, već rečima koje su mu duboko zarezale srce. Rekla je da je njegova majka bila „prodavačica ljubavi“, koja ga je napustila odmah nakon rođenja i otišla s nepoznatim muškarcem u Rusiju, bez traga i bez povratka.
Za njega, to je bio trenutak kad se ceo svet srušio. Sve ono što je godinama potiskivao – nada da će jednog dana ipak pronaći majku, želja da je upozna, pita „zašto“ – nestalo je u jednoj rečenici. Ostala je samo praznina. Praznina bez odgovora, praznina bez oproštaja, praznina koja nije mogla biti ispunjena ni nasledstvom koje mu je ostavila baka. Jer nijedna kuća, novac ili papir ne može da zameni majčin pogled, očevu ruku na ramenu, ili glas koji ti kaže da nisi sam.
Mladić je počeo da preispituje sebe. Da li je pogrešio što je otvorio pismo prerano? Možda bi sa osamnaest godina bio jači, stabilniji, spremniji da primi takvu istinu. Možda bi tada znao kako da je obradi, razume i prihvati. Ovako, ostao je dečak sa velikim pitanjima i još većom tišinom oko sebe.
- Svestan da više nema nikoga ko mu može objasniti ono što mu je ostalo nejasno, pita se šta sada. Da li da krene u potragu za ocem, da otkrije ko je on, gde je i da li možda želi da zna za svog sina? Ili da zatvori ta vrata prošlosti i okrene se budućnosti, oslonjen samo na ono što mu je baka usadila – poštenje, dobrotu, snagu i ljubav.
U svojoj tišini i boli, razmišlja – možda baš taj život bez roditelja, bez njih dvoje koje nikada nije upoznao, treba da ga nauči kako da bude bolji roditelj sutra. Možda iz te patnje može da se rodi snaga. Možda je sve što mu je trebalo već imao – bakin glas koji mu je svakodnevno šaputao da vredi, da je voljen i da nije sam, čak ni kada jeste.
- On ne zna šta ga čeka, ne zna kakav će put izabrati, ali jedno zna – baka ga je volela bezuslovno. I ta ljubav, bez obzira na sve što je saznao, ostaje njegova najveća i najčistija istina
