Devojčica koja je ostavila dubok trag u svetu u kojem je nažalost boravila prekratko.Nika Turbina čudo od deteta je tema našeg današnjeg članka..
Nika Turbina bila je čudo od deteta koje je zadivilo Sovjetski Savez, ali i svet. Njena pojava bila je toliko snažna i upečatljiva da su je mnogi smatrali najtalentovanijom devojčicom svog vremena. Ipak, njen život bio je obeležen tugom, osamljenošću i tragičnim krajem. Bila je pesnikinja genijalnog dara, ali u suštini – samo dete. Krhka, osetljiva i previše nežna za svet koji je nije znao kako da je sačuva.
Rođena je 17. decembra 1974. godine u Jalti, u umetničkoj porodici. Majka Maja bila je slikarka, deda Anatolij pisac, a baka Ljudmila oličenje obrazovane i sofisticirane stare Rusije. Nika je od detinjstva bolovala od astme i često nije mogla da spava. Noći je provodila pored prozora, slušajući ono što je nazivala „Zvuk“ – glas iznutra koji bi se pretvarao u stihove. Kako nije znala da piše, budila bi dedu ili baku da beleže reči koje bi joj došle, ponekad potpuno sazrele i duboke, kao da ih ne izgovara dete.
Već sa četiri-pet godina, Nika je stvarala poeziju neverovatne zrelosti. U domu njenog dede okupljali su se književnici, koji su ubrzo primetili njen vanserijski dar. Do sedme godine, njene pesme su se već pojavljivale u novinama, a u devetoj je objavila svoju prvu zbirku simboličnog naziva „Rukopis“.
Njena slava eksplodirala je kada je 1983. godine u Moskvi upoznala slavnog pesnika Jevgenija Jevtušenka. Nastupali su zajedno, a publika bi plakala dok bi devojčica recitovala svoje stihove. Jevtušenko ju je predstavljao kao pravo čudo, a njena pojava na sceni bila je gotovo hipnotišuća – s karakterističnom frizurom i mladežom iznad usne, osvajala je ne samo Sovjetski Savez, već i publiku u Italiji i Americi.
Godine 1986, sa samo 12 godina, dobila je prestižnu nagradu „Zlatni lav“ u Veneciji, koju je pre nje dobila samo Ana Ahmatova. Ipak, taj uspeh bio je vrhunac njenog javnog života – od tada je sve krenulo nizbrdo.
Odjednom, Jevtušenko se povukao iz njenog života bez objašnjenja. Mediji su izgubili interesovanje. Više nije bila dete, a odrasla osoba koja nosi pečat čuda više nije bila zanimljiva. Zemlja je ulazila u turbulentni period perestrojke, ljudi su se više bavili ekonomskim krizama nego umetnošću. Porodica se promenila – majka se udala ponovo i dobila drugo dete. Nika je ostala po strani, zaboravljena u sopstvenoj kući.
Sa trinaest godina odlučila je da ode. Nestala je iz javnosti, a onda se iznenada pojavila 1990. godine kao supruga sedamdesetšestogodišnjeg švajcarskog psihologa. Imala je samo 16 godina. Brak nije potrajao. Nakon razvoda se vratila u Rusiju, emocionalno razorena i počela da pije. Sama je priznala da je pila onako kako je ranije pisala – intenzivno, strastveno, bez granica.
Upisala je Moskovski institut kulture, bez prijemnog ispita, jer i dalje nije umela pravilno da piše. Preskakala bi slova, pokušavajući da svojim mislima stigne sama sebe. Na kraju prve godine otišla je u Jaltu kod dečka i nije se vratila. Alkohol je postajao sve veći deo njenog života.
Godine 1997. pala je sa petog sprata tokom pijane svađe. Preživela je – slomila kičmu, ruke, karlicu, prošla kroz dvanaest operacija. Drugarica s fakulteta uspela je da prikupi novac i obezbedi joj mesto u klinici za umetnike. Ipak, majka ju je, protiv njene volje, odvela u običnu psihijatrijsku bolnicu na Krimu. Iz bolnice je izašla iscrpljena, psihički i fizički slomljena.
Poslednje mesece provela je uz glumca Aleksandra Mironova, čoveka koji je, poput nje, imao problem s alkoholom. Dana 11. maja 2002. godine, nakon posete prijateljici, ostala je sama, sela na prozor – kao što je to činila još kao dete – i pala. Iako nije bilo sumnje da se radilo o nesreći, činilo se kao da je život već ranije bio gotov.
Imala je samo 27 godina.
U pesmi koju je napisala sa sedam, zabeležila je:
„Kiša.
Noć.
Razbijen prozor.
I komadići stakla ostaju u vazduhu,
Kao lišće koje vetar nije poneo.
Krik – kao da se prekida ljudski život.“
Njena baka je rekla da je Nika još kao dete predvidela svoju smrt. Govorila je: „Umreću sa 27. Mada ću do tada umreti desetine puta.“Na dan njene sahrane, jedina koja je došla da se oprosti bila je prijateljica Aljona. Bez kamera, bez govora, bez cveća. U tišini.Tako je završila priča o devojčici koju je talenat uzdigao u zvezde, ali koju ni slava, ni svet, ni najbliži nisu znali da zaštite. Nika Turbina je gorela previše jako i previše rano.
