Imaju te neke priče koje ostanu godinama tema razgovora takva jedna je i u nastavku današnjeg članka.Igor iz Užica jedan jako vredan i pošten čovek,koji je pretrpio duševne boli zbog razvoda upoznaje Albanku,stupaju u brak a nakon toga..
- U zabačenim selima zapadne Srbije još uvek se veruje da je iskren čovek najveće blago koje selo može imati. Takav je bio i Igor – prostodušan, pošten i vredan čovek iz brdovitih krajeva iznad Užica. Imao je 52 godine kada je život odlučio da mu pruži drugu šansu za ljubav. Nije tražio ništa veliko, ni princezu iz bajke, ni bogatstvo – samo nekoga s kim bi podelio tišinu zime i miris pasulja u proleće.
Posle razvoda, vratio se u roditeljsku kuću, skromnu, ali punu uspomena. Živeo je jednostavno – uzgajao koze, obrađivao zemlju, vozio staru Ladu i šetao psa Medu koji je više posmatrao nego lajao. Nije imao dece, ali je imao veliko srce. Tada, u potrazi za toplinom, upoznao je Arlindu, udovicu iz Skadra, preko društvenih mreža. Nije bila glamurozna, ali imala je blag glas i pogled koji je ulivao poverenje. Imala je i ćerku, tinejdžerku Leilu. Razgovori su postali svakodnevni, sve intimniji, sve bliži.
- Igor ju je pozvao da dođe, da zajedno grade nešto svoje. Tri meseca kasnije, Arlinda i njena ćerka su stigle u selo, noseći nekoliko torbi i tihe nade. Selo ih nije prihvatilo lako. Sumnjičavi pogledi, pitanja bez odgovora, ali Igor je verovao srcem. Posvetio se njima. Učio Leilu srpski, kuvao, kupovao im stvari koje sebi nikada nije – garderobu, telefon, veš-mašinu. Komšinica Ljubinka je pričala kako ga je gledala dok joj je češljao kosu pred školu i spremao užinu. Govorio je: „Naša Leila“, nikada „tvoja“.
Arlinda je delovala zahvalno. Prilagodila se brzo, kuvala, sadila cveće. Zvala ga „moj čovek, moj muž“. Sve je delovalo kao san, dok nisu počele prve senke. Kasni noćni razgovori na jeziku koji Igor nije razumeo, brzo gašenje telefona kad bi ušao u sobu. U početku je pravdala sve – pričala je da su to razgovori s rodbinom, da šalje novac za bolesne. Igor je verovao, pravio se da ne primećuje. Ljubav je, verovao je, jača od sumnje.
- A onda je jednog jutra video muškarca kako izlazi iz pomoćne zgrade iza kuće. Muškarac ga je pogledao i pobegao niz voćnjak. Tu se sve prelomilo. Te noći, kada je Arlinda spavala, Igor je otvorio njen telefon. Nije bilo šifre. Ono što je zatekao slomilo ga je.
Poruke, slike, dogovori. Tajni susreti, vreme kada ga nema, pa i cene. Rečenice koje su bolele više od svega: „Mogu da glumim ženu, samo dodaj još 50 evra.“ Imena koja je znao. Dogovori iza njegovih leđa, u njegovom domu, dok je mislio da je gradi porodicu.
- Sledećeg jutra, samo ju je upitao – „S kim si spavala u mojoj kući?“ Nije odgovarala. A onda je priznao da zna sve. Da je pročitao. Da je video. Njene reči bile su tihe: „Nisi ti loš. Ti si dobar. Previše dobar. Meni to nije bilo dovoljno.“
Dan kasnije, kuća je bila prazna. Arlinda i Leila su otišle. Na stolu je ostala poruka: „Ti si bio čovek. Ja nisam bila žena. Pružio si više nego iko. I baš zato nisam znala šta da radim s tim.“
- Nikada mu se nisu javile. Navodno su se vratile u Albaniju. Leila je poslala poruku drugarici iz škole da se nada da Igor ne mrzi dete zbog grešaka majke.
Danas, Igor retko govori. Hoda selom tiho, sa sekirom i psom. Ne izgovara Arlindino ime. Ne kune je. Samo jednom je rekao: „Nek ide. Al’ neka nosi to što je ostavila. A ja ću nositi ono što je ostalo.“
- U jednoj fioci drži Leiline školske sveske, jednu fotografiju i cedulju s porukom koju nikada nije bacio. Pisalo je: „Ti si jedini koji me je voleo bez interesa. I to mi je bilo strašnije od svih onih koji su me koristili. Na to nisam navikla.“
