Gledao sam emisiju o beogradskoj beskućnici i u njoj prepoznao sestru Dragicu koju tražim 34 godine: Pokušavam se iskupiti za sve što joj je moj otac učinio

Ova dirljiva priča o Stipi i Dragici počinje pre mnogo godina, kada su ih sudbine, ali i teškoće života, odvojile kao djecu iste porodice. Stipo i Dragica su polubrat i polusestra, povezani istim ocem, ali okolnosti su učinile da rastu daleko jedno od drugog. Otac, vođen strogim uvjerenjima i nemilosrdnim karakterom, odlučio je potpuno potisnuti postojanje svoje kćerke iz prvog braka, što je, nažalost, oblikovalo sudbinu dvoje djece koja su mogla rasti zajedno, ali nisu. Oboje su odrasli kao stranci, svako sa svojom tišinom i željom da otkrije onog drugog, a tragovi prošlosti su ih, nažalost, sve više udaljavali.

• Blic prenosi kako je Stipo, iako je bio svestan činjenice da je imao sestru, godinama pokušavao da sazna bilo šta o njoj, no rat, selidbe i promena prezimena učinili su potragu gotovo nemogućom. Ipak, on je osećao duboku unutrašnju potrebu da pronađe deo sebe. Iako su prošle godine, verovao je da negde postoji osoba s kojom je povezivan, ali pitanje je bilo – gde? No, sudbina je imala drugačiji plan.

Sudbonosni trenutak za Stipu dogodio se 2019. godine, kada je, slučajno, gledao emisiju o beskućnicima. Na ekranu je bio prikazan život u zarđalom vagonu u beogradskom naselju Železnik, a među ljudima koji su živeli u tom oronulom objektu bila je i Dragica, njegova sestra, koja je, kako je kasnije saznao, sa majkom Katicom delila sudbinu beskućnika. Prema informacijama sa portala “Telegraf”, Stipo je u trenutku kada je ugledao Dragicu na ekranu prepoznao nešto u njenim očima, nešto što je duboko resoniralo u njemu. Osećaj koji ga je obuzeo bio je neobjašnjiv, ali siguran – prepoznao ju je. Sestra koju je tražio čitavog života.

• Nakon što je prepoznao Dragicu, nije oklijevao ni trenutak. Sledećeg jutra već je bio u autobusu za Beograd, pun nade da će konačno pronaći sestru i da će ispraviti decenije tišine i promašenih godina. “Blic” prenosi da je Stipo bio odlučan da ne dozvoli da još jedan trenutak prođe bez da je pronađe. Njegovo putovanje nije bilo samo fizičko, već i emotivno putovanje prema sreći koja se činila sve dalje, ali je ipak bila na dohvat ruke.

Kada je Stipo zakucao na vrata skromnog doma u Sublinskoj ulici, Dragica je bila zbunjena, umorna i nije imala pojma da će joj život od tog trenutka biti potpuno promenjen. “Telegraf” izvještava da nije odmah prepoznala brata, jer su prošle tri decenije, ali kada je Stipo izgovorio jednostavne reči: „Ja sam tvoj brat“, Dragica nije mogla da zadrži suze. Iako ga je poslednji put videla kao devojčicu, ona je sada pred sobom imala odraslog čoveka koji nosi njeno poreklo, krv, toplinu i pripadnost koju je godinama zaboravila.

U Stipinom zagrljaju, Dragica je prvi put osetila nešto što nije imala decenijama – pripadnost. U tom trenutku, nisu postojale razlike, nisu postojale prošle nepravde; postojala je samo ljubav i povezanost koja je trajala kroz sve godine razdvojenosti.

• Međutim, Stipo je bio duboko potresen uslovima u kojima su Dragica i njena majka Kata živjele. Stari vagon u kojem su obitelj i Dragica preživljavali bio je u ruševnom stanju, potpuno neadekvatan za život, ali on je bio sve što su imale. Kako se navodi u članku na portalu “Telegraf”, život u tom vagonu bio je težak – vlagu, loše uslove, prokišnjavanje, sužene prostore sa improviziranim zidovima, sve su to bile svakodnevne borbe. Dragica je dugo skrivala od drugih gdje živi, smatrajući to kao sramotu. Ipak, sada je bila oslobođena, jer je napokon imala nekog ko je zaista brinuo za nju.

Stipo je obećao sebi da će promeniti život Dragici i Kati. “Blic” izvještava da je često donosio osnovne potrepštine, kao što su hrana, lekovi, ali najvažnija stvar koju je doneo bila je – toplina. Donosio je nadu, odnos, ljubav – sve ono što nisu imale prethodnih godina. I Dragica je konačno shvatila da nije više sama, da nije više siroče, da je pronašla brata, i da je on sada tu, da je štiti i voli.

Ova priča nije samo o ponovnom susretu dvoje braće i sestara koji su se dugo tražili. Prema izvoru “Telegraf”, ona je podsjetnik da krvna veza ne nestaje, da ljubav preživljava u tišini i patnji, i da sudbina ima tajne puteve kroz koje nas vraća onima kojima pripadamo. Na kraju, Dragica kaže: „Nisam više sama. Imam brata. I to mi je najveći dar koji sam mogla dobiti.“