Dokle seže Vaše sećanje? Koje su to Vaše prve uspomene? Znate li šta se desilo sa našim najranijim sećanjima koje nam drugi pripovedaju a mi blage veze o tome nemamo? E pa nas je zanimalo zato i Vama donosimo odgovore na ova pitanja.
- Tim naučnika sa prestižnog univerziteta Jejl sproveo je opsežno istraživanje na bebama uzrasta od četiri meseca do dve godine, želeći da utvrdi kada i kako se razvija pamćenje. Skenirajući mozgove 26 beba dok su im prikazivane slike različitih objekata, lica i scena, naučnici su pokušali da odgovore na pitanje – da li bebe zaista pamte ono što su videle.
Eksperiment je bio osmišljen tako da se prvo prate reakcije beba na nove slike. Zatim im se prikazivala jedna ranije viđena slika uz jednu potpuno novu, kako bi se pratilo da li pokazuju veće interesovanje za onu poznatu. Ako beba duže posmatra sliku koju je već videla, to se tumači kao znak da je prepoznaje.
- Rezultati su pokazali da se, uprkos ranijim pretpostavkama, u hipokampusu beba – delu mozga zaduženom za formiranje sećanja – već beleži aktivnost prilikom gledanja poznatih slika. Što je ta aktivnost bila veća pri prvom susretu sa slikom, veće su šanse bile da će je beba kasnije prepoznati. Posebno se to pokazalo kod beba starijih od godinu dana, kod kojih je aktivnost hipokampusa bila izraženija.
Ipak, iako mozak beba reaguje na poznate sadržaje, to ne znači da ćemo se kao odrasli sećati tih trenutaka. Ova pojava, poznata kao infantilna amnezija, razlog je što se većina ljudi ne seća ničega iz prve dve ili tri godine života.
Postavlja se logično pitanje – ako se sećanja tada formiraju, gde ona nestaju?
Odgovor leži u načinu na koji se mozak razvija. Kod beba je prisutna forma pamćenja koja se naziva statističko učenje. To je sposobnost da se prepoznaju obrasci – na primer, beba brzo uči da flašica znači hranu ili da mama dolazi kad zaplače. Međutim, to nije isto što i epizodno pamćenje, koje je odgovorno za čuvanje konkretnih događaja i sećanja – kao što su prvi rođendan ili trenutak kada je dete prvi put palo.
Statističko učenje koristi druge delove hipokampusa i razvija se znatno ranije od epizodnog pamćenja. Zbog toga su bebe sposobne da savladaju rutine, ali se ne mogu setiti pojedinačnih momenata kada te rutine usvajaju.
Profesor Nik Turk-Braun, jedan od glavnih istraživača, navodi tri moguća razloga zašto se ta rana sećanja kasnije ne mogu prizvati:
-
Sećanja možda ne ulaze u dugoročno skladište.
Informacije koje beba primi mogu ostati samo kratkoročno dostupne, bez prelaska u memoriju koja traje godinama. -
Možda jednostavno ne traju dovoljno dugo.
Iako se nešto zabeleži u mozgu, vremenom bledi i nestaje jer nije bilo dovoljno često obnavljano ili povezano s drugim sadržajem. -
Sećanja postoje, ali nisu dostupna kasnije.
Mozak odrasle osobe možda nema način da se “seti” tih informacija jer se vremenom menja način pristupa ranije uskladištenim sadržajima.
Ovo istraživanje ne samo da baca novo svetlo na razvoj dečjeg mozga, već i menja način na koji posmatramo prve godine života. Iako se često misli da bebe „ništa ne razumeju“, najnoviji nalazi pokazuju da njihov mozak već tada aktivno procesuira informacije, reaguje na poznato i uči na osnovu iskustva.
Važno je naglasiti da to ne znači da su ti rani trenuci bez značaja – naprotiv. Bebe usvajaju navike, formiraju osećaj sigurnosti i uče o svetu upravo kroz te prve interakcije. Iako se toga nećemo kasnije sećati, naša podsvest to pamti, a osnova našeg ponašanja i emocionalne sigurnosti često leži baš u tom periodu.
Drugim rečima, čak i kad dete zaboravi prvi zagrljaj, osmeh ili pesmicu koju ste mu pevali, njegov mozak to ipak negde beleži – i sve to čini osnovu ličnosti koja će kasnije da raste. Nauka je pokazala da sećanja ne počinju u školskoj klupi, već mnogo ranije – u naručju, u kolevci i u svakodnevnim nežnim trenucima koje možda ne pamtimo, ali koje svakako osećamo.
