Gazda je otpustio radnika jer je ‘ukrao’ hleb iz kuhinje restorana: Pratio ga je da ga prijavi policiji i video da on tim hlebom hrani gazdinu majku koja je pobegla iz doma.

U ovom članku Vam donosimo dirljivu priču o radniku kojeg je gazda otpustio zbog navodne krađe hljeba iz kuhinje jednog od restorana. U nastavku saznajte kako je praćenje tog radnika otkrilo iznenađujuću istinu i šta je zapravo glavni razlog zbog kojeg je to uradio…

Restoran “Zlatna Kašika” bio je jedan od najpoznatijih u čaršiji, prava institucija u kojoj se često čekalo u dugim redovima samo da bi se došlo do stola. Vlasnik, Nedim, bio je čovek koji je svoj poslovni uspeh merio svakom zaradom, a njegova kuhinja bila je strogo organizovana, gotovo vojnički disciplinovana. Tarik, mladi pomoćni kuvar i perač suđa, bio je najtiši radnik, ali je bez primedbi obavljao svoj posao. Uvek je dolazio prvi, odlazio poslednji, nikada se nije žalio, iako je njegova plata bila minimalna, a Nedimove oštre kritike česte.

• Jednog petka, restoran je bio prepun, a gužva gotovo nepodnošljiva. Nedim je nervozno pratilo rad u kuhinji, vičući na konobare i organizujući radne zadatke. U tom trenutku primetio je Tarika kako stoji pored peći za hleb, kao da nije na radnom mestu. Tarik je mislio da ga niko ne primećuje, te je brzo uzeo dve vruće lepinje i komad pečene piletine koja je ostala od neuslužene porudžbine. Sve je to zamotao u salvetu i stavio u svoj ruksak.

Nedimu je odmah pao mrak na oči. Krađa. U njegovoj kuhinji. Zagrmio je prema Tariku, probijajući se kroz kuhinjske radnike, i zgrabio ga za rame. “Šta to imaš u torbi? Misliš da sam slep?” viknuo je. Tarik je brzo pobledio, “Gazda, nije to ništa… samo ostaci…” pokušao je objasniti. Nedim je besno uzviknuo: “Ostaci su moje vlasništvo!” Otimajući mu ruksak, istresao je sadržaj na metalni sto. Lepinje i komadi mesa su ispali. “Kradeš hranu? Hranim te, plaćam te, a ti mene potkradaš? Marš napolje! Otpušten si! I nemoj da tražiš platu za ovaj mesec, to ti je kazna!” Tarik je pokušao da objasni svoju stranu, suze su mu bile u očima. “Gazda, molim vas, nije za mene… gladna je…” rekao je.

• Nedim nije želeo da čuje ništa više. “Ne zanima me ko je gladan! Lopov je lopov!” izbacio ga je kroz stražnja vrata, u hladnu noć. “Gubi se, ili zovem policiju!” Tarik je pokupio svoj ruksak, ponovo uzeo lepinje koje su pale na pod, obrisao ih i otišao u mrak. Nedim je stajao, ljut i besan, ali nešto ga je mučilo. Tarik nikada ranije nije uzeo ni mrvicu hrane. A ta rečenica: “Gladna je.” Ko je gladan? Nedim je odlučio da ga prati. Iako je bio besan, znatiželja ga je naterala da sazna gde to Tarik nosi hranu koju je, po njegovom mišljenju, ukrao. Možda je preprodavao? Možda je to hrana koju nosi nekoj devojci?

Pratio je Tarika kroz uske ulice, sve do napuštenog dela grada, pored ruševina starih magacina. Tamo je video Tarika kako ulazi u zgradu bez prozora. Nedim je tiho prišao, gazio po staklu, i provirio u unutrašnjost. Ono što je video zaledilo mu je krv u žilama. Tarik nije bio s nekim dilerima ili devojkom. On je klečao na prljavom madracu, dok je pred njim sedela starica, umotana u prljave deke, drhteći od hladnoće. Tarik je pažljivo lomio komad piletine i hranio je, kao da je beba. “Jedi, nano,” govorio je tiho. “Vruće je. Donio sam ti i vode.” Nedim je škiljio u mraku. Svetlost ulične lampe padala je na lice starice. Te oči. Taj nos. Ta marama… Nedim se uhvatio za zid da ne padne. To nije bila bilo koja starica. Bila je to njegova majka, Hajra.

Nedim je, gotovo u transu, ušao u zgradu. Njegove noge bile su teške kao olovo. Svetlost lampe probijala se kroz pukotine na zidu, osvetljavajući lice starice koju je Tarik hranio. Bio je to trenutak sudbine. Hajra, njegova majka, koju je pre godinu dana smestio u najskuplji dom za stare, jer “nije imao vremena” da se brine o njoj. “Majko?” izgovorio je, a glas mu je bio pun bola. Tarik je skočio, postavši zaštitnik starice. “Ne prilazite joj, gazda! Zvaću policiju! Ona je bolesna, ne zna ni ko je!” “Tarik, skloni se,” rekao je Nedim, suze su mu nekontrolisano tekle. Pažljivo je pao na kolena, pored starice. “To je moja majka.” Tarik je bio u šoku. Spustio je ruke, zatečen onim što je video. “Vaša… majka? Ali… našao sam je pre tri dana. Lutala je po čaršiji, bosa. Pitala je ljude gde je ‘Zlatna Kašika’, gde radi njen sin. Niko je nije slušao. Mislili su da je luda prosjakinja.”

• Nedim je uhvatio hladnu, suhu ruku svoje majke. U tom trenutku, Hajra je okrenula glavu. Njene oči, zamućene demencijom, na trenutak su se razbistrile. “Nedime?” prošaputala je, dodirujući mu lice. “Jesi li to ti? Došla sam ti doneti ručak, sine. Znam da puno radiš. Ali sam se izgubila… Ovaj dobri dečko,” pokazala je na Tarika, “on me je čuvao. Rekao je da će te naći.” Nedim je pao na njene noge, potpuno slomljen. Plakao je gorko, kao nikada do tada, istovremeno osećajući bol zbog svoje arogancije i griže savesti. Pitao se kako je mogao sve ove godine misliti da je posao važniji od majke. Platio je dom, platio negu, ali nije mogao da joj pruži ono što joj je zapravo bilo najpotrebnije – svoju ljubav i pažnju.

“Oprosti mi, majko,” jecao je Nedim. “Oprosti mi, Tarik.” Nedim je skinuo svoj skupoceni kaput i obuo svoju majku, noseći je kao blago. Okrenuo se ka Tariku, mladiću kojeg je pre samo pola sata izbacio iz restorana kao psa. Tarik je stajao u kutu, držeći ruksak sa “ukradenim” ostacima hrane. “Ti si krao hranu…” rekao je Nedim, brišući suze, “da bi hranio moju majku? Dok sam ja bacao ostatke u smeće?” “Nisam znao da je vaša, gazda,” odgovorio je Tarik tiho. “Samo sam video da je gladna. Moja baka je umrla od gladi. Nisam mogao da dozvolim da se to ponovi.”

• Nedim je ustao, prišao Tariku i snažno ga zagrlio. Bio je to zagrljaj koji su obojica čekali, a sudbina ih je spojila na najčudniji mogući način. “Od večeras,” rekao je Nedim čvrsto, “ti više nisi samo pomoćni radnik. Ti si moj brat. Šta god ti treba, Tarik. Šta god.” Te noći, Nedim nije vratio majku u dom.

Ove je odveo kući, a Tarika je povezao s njom. Sutradan restoran “Zlatna Kašika” bio je zatvoren. Na vratima je stajao natpis: “Zatvoreno zbog porodičnih razloga.” Kada su ponovo otvorili restoran, Tarik je postao šef kuhinje. Ali najvažnija promena nije bila u osoblju. Svaki dan, u tačno određeno vreme, za najboljim stolom sedila je Hajra, Nedimova majka. On bi sedeo s njom, a Tarik im donosio pitu.