U ovom članku čitaćete dirljivu priču žene koja je dvanaest godina nesebično brinula o svom svekru, kao o rođenom ocu. Sve je činila iz poštovanja i ljubavi, ne sluteći da joj on u tišini priprema iznenađenje koje će joj promeniti život…
Moje ime je Marija, a pre nego što sam postala deo ove porodice, nisam ni sanjala da će se moj život promeniti na način na koji je to kasnije postalo. U 26. godini udala sam se za svog muža i postala snaja u porodici koja je već imala mnogo teških trenutaka iza sebe. Moj svekar, Tatay Ramon, bio je čovek koji je kroz ceo život nosio ogromnu odgovornost, ali nikada nije imao penziju niti sigurnost koju je mogao pružiti sebi ili svojoj porodici. Njegova supruga je umrla dok je bio još mlad, ostavljajući ga da se brine o svojoj deci. Ceo život je proveo radeći na poljima u Nueva Eciji, uzgajajući pirinač i povrće, ali nikada nije imao redovan posao ni finansijsku sigurnost.
Kada sam ušla u njegov svet, situacija je već bila komplikovana. Možda zvuči čudno, ali za mene nije bilo ništa neobično u tome što sam se brinula o njemu. On je bio kao otac, a ja sam mu jednostavno uzvratila istom ljubavlju i pažnjom koju je celog svog života pružao svojoj deci. Na početku, mnogi su me gledali sa čuđenjem, pa čak i sa osudom. Komšije su često komentarisale kako izgledam kao da sam sluškinja, jer se brinem o starom čoveku koji nije moj otac. Ali, istina je bila drugačija. Za mene je on postao pravi otac.
- Prvih dvanaest godina života sa svekrom bila su puna izazova. Iako sam bila mlada i često umorna, činila sam sve da se pobrinem za njega, našu malu ćerku i domaćinstvo. Moj muž je radio u Manili, što je značilo da sam često ostajala sama sa svekrom. Bilo je dana kada sam bila iscrpljena i osećala se kao da nosim ogroman teret na svojim plećima. Jednom sam mu, u trenutku potpunog umora, rekla: “Oče, ja sam samo vaša snaja, ponekad mi se čini da mi je ovaj teret pretežak.”
Njegov odgovor nikada neću zaboraviti. Blago se nasmešio i rekao: “Znam, ćerko. Zato sam ti posebno zahvalan. Bez tebe, možda me više ne bi bilo.” Te reči su me dirnule do srži i odlučila sam da učinim sve što mogu kako bih mu olakšala život. Svake zime sam mu kupovala topao kaput i ćebe, kuvala supu od pirinča kad ga je bolelo stomak, i nežno masirala noge kada bi ga bolele.
- Nikada nisam očekivala nikakvu nagradu ili priznanje. Sve što sam radila bilo je iz ljubavi i zahvalnosti prema čoveku koji je ceo svoj život posvetio svojoj deci, a sada je starao. Njegovo zdravlje je polako opadalo, a sa 85 godina lekar mu je saopštio da mu je srce oslabilo. Nedeljama pre njegove smrti, pozivao me je da sedim pored njega, pričao mi priče iz mladosti i davao savete deci i unucima. Bio je miran i spokojan, svestan da dolazi kraj njegovog života.
Jednog dana, neposredno pre nego što je preminuo, pozvao me je do svog kreveta. U njegovim rukama bio je stari pocepani jastuk. Zadrhtao je i slabim glasom rekao: “Za… Mariju…” Bez razumevanja šta to znači, uzela sam jastuk, a nekoliko minuta kasnije, on je zatvorio oči zauvek.
Te noći, dok sam sedela na terasi, nisam mogla da obuzdam suze. Otvorila sam pocepani jastuk i otkrila nešto što me duboko potreslo. Unutra su se nalazili novčanici, nekoliko malih zlatnih novčića i tri stare štedne knjižice. Bio je to sav novac koji je godinama štedio od sitnih darova koje su mu davala deca, kao i od prodaje svog zemljišta. Umesto da troši na sebe, sakrio je ove male uštede u starom jastuku i ostavio ih meni.
- U jastuku je bila i gotovo nečitka poruka: “Ćerko, ti si najvrednija i najljubaznija snaja koju sam ikada poznavao. Ne ostavljam ti bogatstvo, ali nadam se da će ti ovo pomoći da živiš makar malo bolje. Moja je odluka da ti ovo ostavim, jer si se brinula o meni dvanaest godina.” Bila sam u šoku i suze su mi same lile niz lice. Plačem, ali ne zbog novca ili zlata, već zbog ljubavi i priznanja koje mi je pokazao. Nikada nisam očekivala ništa, jer sam sve radila iz srca. Ali Tatay Ramon je imao poseban način da pokaže svoju zahvalnost i ljubav, na način koji je za mene bio neprocenjiv.
Na sahrani, ljudi su šaputali: “Šta je Ramon ostavio? Pa nije imao ni penziju.” U tom trenutku sam se samo nasmešila, jer niko nije znao istinsko nasleđe koje mi je ostavio. Nije bilo u zlatu ili novcu, već u ljubavi, poverenju i zahvalnosti. Svaki put kad pogledam stari jastuk, setim se Tataya Ramona, čoveka koji me naučio šta znači istinsko žrtvovanje, bezuslovna ljubav i pravi otac. I dan-danas sebi ponavljam: živim bolje i humanije, jer znam da je to najlepši način da očuvam njegovu poruku i nasleđe.
