Da li ste ikada iskusili onu izreku “Dobro se dobrim vraća”?Većina ljudi na svoje dobro dobije samo nož u leđa od neiskrenih osoba koje svi imamo u svojim životima.U nastavku današnjeg članka pročitajte ispovest Duške koja je njegovala svog bolesnog supruga..
- Jedna od najtežih odluka koju pojedinac može doneti jeste kako postupiti kada voljena osoba postane potpuno zavisna od tuđe nege. Da li preuzeti brigu u svoje ruke, uprkos iscrpljujućim okolnostima, ili se osloniti na pomoć stručnih ustanova koje mogu obezbediti medicinski nadzor, negu i dostojanstvo? Ovo pitanje često ne podrazumeva samo praktične izazove, već i duboku moralnu dilemu, ličnu odgovornost i strah od osude sredine.
Priča žene iz unutrašnjosti Srbije, poznate po snazi i odanosti svojoj porodici, svedoči o tome koliko te odluke mogu biti teške i emotivno razarajuće. Njena tetka Duška, čiju je požrtvovanost često navodila kao primer, suočila se sa tim izazovom kada je njen suprug oboleo i postao nepokretan. Iako su svi znali da je zbrinjavanje u domu moglo biti korisno i za njega i za nju, Duška to nije želela ni da razmatra. Za nju bi to bio čin izdaje, gubitak dostojanstva, a možda i priznanje da nije dovoljno jaka da izdrži do kraja.
- Godinama je negovala muža, s ljubavlju i snagom, ali i sa sve većim fizičkim i psihičkim opterećenjem. Promene na njegovom telu i umu bile su neumoljive – postao je potpuno zavisan, vezan za krevet, sa izraženim simptomima demencije. Briga o njemu obuhvatala je sve: od hranjenja pasiranom hranom, preko redovne higijene, do konstantnog okretanja kako bi se izbegle rane. Čak i kada su angažovali stručnu pomoć, najveći teret je ostao na Duški.
Njena borba nije bila samo sa bolešću, već i sa sobom. U dubini duše znala je da bi dom pružio suprugu stručniju i lakšu negu, ali nije mogla da prevaziđe osećaj da bi time okrenula leđa čoveku s kojim je delila život više od četiri decenije. Na tu unutrašnju dilemu dodatno je uticao pritisak sredine. Bojala se da će je ljudi smatrati nemarnom, bezosećajnom, da će govoriti kako se supruga odrekla onda kada mu je bila najpotrebnija.
- Poslednja godina njihovog zajedničkog života bila je posebno teška. On je gubio vezu sa stvarnošću, često je zaboravljao ko je ona, gde se nalazi, pa i zašto je uopšte tu. Uprkos svemu, ona nije odustajala. Nosila je teret bola, straha i tuge, nastojeći da ostane uz njega do kraja. Nije želela da ga napusti, iako je već tada bila na ivici snage, i fizički i emotivno.
Nekoliko dana pred njegovu smrt, dok su još imali trenutke svesne komunikacije, izgovorio joj je rečenicu koja ju je duboko potresla: da ne mora da pati sa njim, da bolest pripada njemu, ali da ona ne mora da nosi sve posledice na svojim plećima. To je bio njegov način da joj da oprost i olakšanje, možda i priznanje da bi drugačiji put bio jednako ispravan.
- Kada je preminuo, bol je bila neizbežna, ali i osećaj rasterećenja. Po prvi put posle dugo vremena, mogla je da diše bez krivice i strepnje. Iako je znala da je iscrpljena, tek tada su počeli da se pojavljuju simptomi njenog narušenog zdravlja – što je potvrdilo sve ono što joj je muž pokušao da kaže. Provela je godine po bolnicama, na analizama i terapijama, neprestano pokušavajući da dokaže sebi da je donela pravu odluku.
I danas, sa distance, ne izražava žaljenje. Kaže da bi sve ponovila isto. Ali iza njenih reči stoji tihi nemir – možda ne zbog izbora koji je napravila, već zbog sveta u kojem žene, majke, supruge i ćerke još uvek osećaju da moraju da dokažu svoju ljubav patnjom, a snagu – odricanjem. Njena priča ostaje opomena i podsetnik: da je briga o drugome sveta dužnost, ali da ni briga o sebi ne sme biti zapostavljena.
