Pretraživanjem društvenih mreža možemo da naletimo na neobične ispovesti, e pa takvu jednu Vam donosimo u nastavku. Pogledajte kako je iskustvo imala mlada devojka kada je otišla na nudističku plažu na Adi Ciganliji…
Kada sam tog subotnjeg popodneva rešila da posetim nudističku plažu na Adi Ciganliji, imala sam samo jednu misao – vreme je da testiram sopstvene granice i izađem iz zone komfora. Kao neko ko voli da istražuje i pomera lične barijere, činilo mi se da je ovo savršen način da zavirim u svet potpune slobode i nesputanosti. Ono što tada nisam mogla ni da naslutim jeste da će me tamo sačekati jedno od najneprijatnijih iskustava u životu – susret sa rođenim ujakom i ujnom u okolnostima koje su, u najmanju ruku, bile šokantne.
- Zovem se Dušica, imam 28 godina i radim kao grafički dizajner. Smatram sebe prilično liberalnom i otvorenom osobom. Okružena sam ljudima koji ne poznaju strah od društvenih normi i stalno me inspirišu da istražujem nove stvari. Zato i nije čudno što mi je jednog dana palo na pamet da posetim nudističku plažu. Pomislila sam – zašto da ne? To je prilika da se suočim sa sopstvenim nesigurnostima i možda ih jednom zauvek ostavim iza sebe.
Spakovala sam peškir, kremu za sunčanje, knjigu i flašicu vode. Na sebi sam imala običan kupaći, ali sam imala osećaj da će ga pre ili kasnije skinuti – čisto da „testiram osećaj“. Kada sam stigla, plaža je delovala mirno, gotovo idilično. Malo je bila zavučena, ljudi svuda oko mene, mahom stariji, opušteni, sunčaju se i razgovaraju bez trunke stida. Prizor mi je delovao oslobađajuće, čak i prijatno.
- Nakon nekoliko minuta u kojima sam samo posmatrala i pokušavala da se opustim, pomislila sam: „Ajde, Dušice, niko te ovde ne poznaje. Skini taj kupaći i budi slobodna kao i svi ostali.“ I tako sam uradila. Skinula sam se, legla na stomak, otvorila knjigu i trudila se da izgledam što prirodnije, iako mi je srce kucalo kao ludo.
Upravo kada sam počela da uživam u tom novom osećaju slobode, začula sam glas iza sebe. Glas koji nisam mogla da pomešam ni sa jednim drugim.
– „A, pa Dušice!“
- Okrenula sam se automatski, na licu mi se pojavio osmeh, ali mi je telo u istom trenutku utrnulo. Preda mnom su stajali ujak Zoran i ujna Mira. Oboje potpuno goli. Razdragani i nasmejani, kao da smo se sreli na porodičnom ručku, a ne na plaži gde je sve – na izvol’te.
Ujak me zagrli kao da je najnormalnija stvar na svetu. Ujna me poljubi u obraz, protegnuvši se u pozi koja je previše otkrivala za moj ukus. A meni kroz glavu prolazi čitav film – detinjstvo kod njih na selu, farbanje jaja za Uskrs, slave, porodična okupljanja… i sada ovaj trenutak, gde ih gledam bez ičega, i oni mene.
– „Nismo znali da i ti dolaziš ovde! Bravo, sloboda tela je najvažnija,“ reče ujna vedro dok namešta peškir.
- U tom trenutku nisam znala gde da gledam. Nije me bilo sramota zato što sam gola pred strancima – već zato što sam gola pred ljudima koji su me gledali dok sam još nosila pelene. A sada, kao odrasla žena, stojim tu bez ičega, dok oni, bez trunke stida, komentarišu koliko je divno što „mladi sve više prihvataju prirodnost“.
Promucala sam nešto poput: „Došla sam prvi put, čisto da vidim kako je…“ i počela da skupljam stvari i oblačim se najbrže što sam mogla. Peškir mi je stalno padao, kupaći se upetljao, a pesak je ulazio svuda. Njih dvoje su i dalje pričali, potpuno smireni, kao da se ništa neobično ne dešava.
- Izjurila sam sa plaže i zaklela se da se više nikada neću vratiti. Tih deset minuta činilo se kao večnost.
Danas se trudim da se smejem toj situaciji (ili se bar pretvaram da mogu). Ipak, još uvek ne mogu da odlučim ko je doživeo veću neprijatnost – ja ili oni. Možda smo svi samo žrtve jedne velike slučajnosti koju niko nije tražio.
