U današnjem članku Vam donosimo priču čija radnja je mnoge ostavila bez teksta. Radnja ove priče kije duboke teme kao što su ljubav, gubitak i životnu lekciju koje se pamte zauvek…
Njene reči nisu bile glasne, ali su odjeknule u prostoriji kao udarci u grudi. U tom trenutku, tišina je bila toliko duboka da je bilo moguće čuti zvuk kašika koje padaju na tanjire. Niko nije pomerio ni prst, svi su zadržali dah. Gospođa Rumjana Georgijeva, svekrva, bila je bleda. Lice joj je postalo nepomično, a osmeh je nestao, pretvorivši se u masku, kao da je predstava završena. Elena je stajala mirno. Nije drhtala, nije vrištala. Njene reči bile su jasne, hladne, kao neko ko je dugo ćutao, ali sada više nije mogao da ostane tih.
– Da, ja sam bila čistačica. Ne stidim se toga. Svake noći sam čistila bolnicu, a ujutro, pre nego što bi Ana otišla u školu, spremala sam joj sendviče s poslednjim komadićem hleba. Radila sam tri smene da bi ona mogla da studira, završi fakultet i postane ono što vi zovete “neko”. Svekrva nije mogla da izgovori nijednu reč. Otvorila je usta, ali ništa nije izlazilo. Pogled joj je bio zamrznut, kao da je iznenada shvatila da gubi kontrolu nad situacijom.
- – A kada je Stefan, vaš sin, odlučio da ne može da radi “za mali novac”, ko mu je plaćao kiriju? Ko je kupovao hranu? Ana. Kada je tri meseca ležao na kauču, govoreći da traži sebe, ko je okretao veš mašinu i kuvao obroke? Ana. U hodniku su počeli tiho da razmenjuju poglede. Za stolom, ujak je šapnuo: “Bravo, ženo.” Nekoliko žena je klimnulo glavama, u znak divljenja.
– A kada se ispostavilo da Ana ne može da zatrudni bez specijalizovanog lečenja? Ko je platio kliniku u Sočiju? Ko je uzeo kredit i prodao svoj zlatni lanac? Niste vi. Nije vaša “pametna porodica,” već ja. Elena je podigla čašu i okrenula se ne samo prema svekrvi, već prema svim prisutnima u sobi.
- – Podignimo zdravicu. Ne zbog porekla, diplome ili dobrih kostima, već zbog snage. Zbog žena koje ne odustaju. Zbog onih koje nose na leđima i decu, i muškarce, i posao, i sramotu. Moja ćerka nije prodala svoju dušu, nije se žalila niti posustala. U tom trenutku, sala je eksplodirala aplauzom. Bio je to snažan aplauz, svi su stali na noge i tapšali. Ana je stajala, nemo, njene oči bile su pune suza, a usne drhtale. Ustala je i zagrlila majku pred svima, sa onom jednostavnom, ali moćnom ljubavlju koja je govorila više od svih reči.
Stefan je tiho ustao, stavio telefon u džep, okrenuo se i izašao. Niko nije rekao ništa. On nije gledao nikog. Nije bilo aplauza za njega, samo tišina. Julija Georgijevna, svekrva, sedela je, ali nije bilo tog samopouzdanja koje je ranije imala. Nije bilo smeha. Samo tišina. Zabava je nastavila. Uz muziku, ples, uspomene, suze, ali i mnogo smeha. Ovog puta, to je bilo iskreno, oslobođeno.
Ana je plesala, kao da je konačno dobila pravo da diše. Kada je sala počela da se prazni, konobar je prišao Ani i pružio joj malu kesicu. Unutra je bio presavijen list papira. Ana ga je otvorila i pročitala: „Ne mogu da razumem koliko ste snažni. Ako dozvolite, počeo bih ispočetka. Stefan.“ Pročitala je to jednom, pa još jednom. Zatvorila je papirić, pogledala sveću na stolu i bacio ga u plamen. “To je moj poklon večeras,” šapnula je. “Sloboda.”
