Nema veće ljubavi na svetu od one prema svom djetetu a kako je Drago iz Paraćina saznao da je godinama voljeo,njegovao i čuvao tuđe dijete je ostavilo region u šoku.Epilog ove priče saznajte u nastavku današnjeg članka..
- Dragan Petrović iz Paraćina živeo je život koji bi mnogi opisali kao jednostavan i ispunjen. Bio je vredan majstor u zanatskoj radionici, a dane van posla posvećivao je svojoj porodici – supruzi Mariji i sinu Luki, kog je smatrao najlepšim darom njihove dvanaestogodišnje ljubavi. Njegov svet bio je skroman, ali ispunjen ljubavlju i spokojem, sve do dana kada je istina, koju nije mogao ni da zamisli, nepovratno promenila tok njegovog života.
Dragan i Marija upoznali su se još u srednjoj školi. Njegova tiha narav i smirenost činili su savršen balans njenoj energiji i društvenosti. Ljubav je brzo planula i venčali su se odmah po završetku školovanja. Godinama su pokušavali da dobiju dete, a kada su već počeli da gube nadu, Marija je ostala u drugom stanju. Luka je došao kao svetlost na kraju tunela, dugo željeno dete koje je unelo novu radost u njihov dom.
- Dragan je sa ponosom i predanošću preuzeo očinsku ulogu. Ustajao je noću kada je Luka plakao, vodio ga na treninge, učio ga da vozi bicikl i pomagao oko školskih obaveza. Bio je tata koji zna ime svakog Lukinog druga, znao je raspored časova i bio prisutan u svakom važnom trenutku njegovog odrastanja. Svi su govorili kako je Luka isti otac – po hodu, osmehu, čak i po istrajnosti. Međutim, u Draganu je tiho tinjala jedna sumnja. Iako ju je potiskivao, nije mogao da ignoriše činjenicu da Luka fizički nije ličio ni na jednog člana njegove porodice.
Sve se promenilo tokom jedne porodične slave. U neugodnoj situaciji izazvanoj alkoholom, izbila je svađa između Marije i Draganovog brata Zorana. U trenutku besa, Zoran je izgovorio rečenicu koja je sve zaustavila: “Znaš ti jako dobro čije je to dete što ti odgajaš!” Marija je pokušala da umanji značaj tih reči, pravdajući se da Zoran samo priča gluposti jer je pijan. Ali za Dragana, te reči bile su poput bodeža – probudile su sve one potisnute sumnje koje je godinama ignorisao.
- U narednim danima, Dragan nije mogao da pronađe mir. Svi trenuci iz prošlosti počeli su da dobijaju novo značenje, svaka sitnica sada je delovala kao mogući trag. Donoseći tešku odluku, potajno je uradio DNK test, koristeći i uzorak krvi svog brata pod izgovorom da se testira intolerancija na hranu. Kada su rezultati stigli, sve se srušilo – test je pokazao da on nije biološki otac deteta, ali da njegov brat jeste.
Marija nije imala izbora osim da prizna. Ispričala je kako je tokom jedne “pauze” u njihovoj vezi imala kratak odnos sa Zoranom, ali nikada nije imala nameru da mu to prizna. Trudnoću je pripisala Draganu, iz straha da ga ne izgubi. Zoran je, sa druge strane, ćutao. Nije negirao očinstvo, ali nije želeo nikakvu odgovornost niti kontakt sa detetom.
- Dragan je tada doneo tešku, ali čvrstu odluku. Izbacio je Mariju iz kuće, prekinuo svaki odnos sa bratom, ali Luku nije mogao da napusti. I dalje ga je vodio na treninge, pomagao oko škole i bio mu oslonac. Jer, kako sam kaže: “Nije on kriv. On je moj. Njega sam odgajao. Niko mi ne može uzeti tih 12 godina. Ni DNK, ni istina, ni izdaja.”
Luka je kasnije saznao istinu. Bio je zbunjen i povređen, ali je bez oklevanja rekao ono što Draganu znači više od svega: “Nikoga sem tebe neću zvati tata.”
- Danas, Dragan ne govori često o tome što mu se dogodilo. Nastavio je da živi skromno, ali sa dostojanstvom. U jednom retkom intervjuu za lokalni list rekao je: “Izdali su me najbliži. Ali nisam ja izgubio dete – izgubili su oni mene.”
Ova priča nosi sa sobom duboku poruku o tome šta znači biti roditelj. Ne meri se ljubav prema detetu DNK analizom, već godinama brige, nežnosti i prisustva. Istina može da boli, ali ljubav – prava, iskrena i požrtvovana – nadilazi biološke granice. Draganova priča je lekcija o hrabrosti, opraštanju i onome što zaista čini jednu osobu roditeljem.
