U današnjem članku vam pišemo o jednoj ženi koja je prošla kroz najtežu moguću bol gubitak svog sina. Smrt voljene osobe je nešto što niko ne može da izdrži bez dubokih ožiljaka, ali neki trenuci i otkrića mogu nas zauvijek promeniti i uneti u naš život potpunu zbunjenost i šok.
Priča ove žene je teška, ali i vrlo univerzalna. Iako je gubitak teško podnela, šok koji je usledio kasnije je bio nemerljiv.Njena priča počinje nakon što je njen sin preminuo. U tih nekoliko trenutaka, njen svet je potpuno stao. Ništa nije bilo kao pre, ništa nije imalo smisla. Ispod teškog tereta bola, ona je samo pokušavala da diše, da preživi, da se nosi sa sopstvenim gubicima.
Njena najbolja prijateljica je bila uz nju, stalno joj ponavljajući: “Morš da ideš naprijed, moraš da kreneš.” Iako joj je to zvučalo kao neostvariv cilj u tom trenutku, njena prijateljica nije odustajala. Uprkos tome što joj je srce bilo slomljeno, ona je pokušavala da krene dalje, kako bi se nosila s tugom koja je preplavila njen život. Onda je prijateljica morala da se preseli zbog posla, a ona je ostala sama sa svojim mislima, bola i pitanjima na koja nije mogla da odgovori.
Iako je život morao da ide dalje, ništa nije bilo isto. U toj tišini i samoći, žena je odlučila da poseti svoju prijateljicu. Nije ni slutila da će to biti najgora i najiznenadnija odluka u njenom životu. Po dolasku u stan svoje prijateljice, njeno lice je postalo prebledelo. Gledala je oko sebe, a ono što je videla šokiralo je do srži. Na svim zidovima stana nalazile su se slike njenog sina. I slike koje ona nije mogla ni da se seti da je ikada pokazivala svojoj prijateljici. To je bio trenutak koji je potpuno preokrenuo njen svet. Slike su bile samo početak. Na sofi je pronašla njegovu odeću, cipele i čarape, sve uredno složene u kutiji. Čak su bile tu i stvari koje je ona davno spakovala, ali ih nije mogla da se seti kad je pokazivala svojoj prijateljici. Taj prizor je bio previše za njene oči. Svi ovi predmeti su je vraćali u prošlost, u bolnu stvarnost koju je želela da zaboravi.
- Nije znala kako da se ponaša. Srce joj je bilo u grlu, a noge su joj bile poput vode. Pitala je prijateljicu kako je došlo do toga, a odgovor koji je dobila je bio još gori. “Tvoj muž je to dao,” rekla je prijateljica. Ovaj odgovor ju je potpuno slomio. Oduvek je znala da je njen muž voleo svog sina, ali ovo nije bilo nešto što je mogla da shvati. Da mu je dala njene stvari, to bi bilo razumljivo, ali zašto su joj njene stvari bile na njenoj prijateljici? Ovo je bio drugi nivo bola. Tada je znala da je u svemu tome nešto duboko pogrešno.
Zemlja pod njenim nogama je nestala. Nije imala snage da odgovori na sve teške emocije koje su je preplavile. Bez ijedne reči, uzela je kutiju i napustila stan. To je bio poslednji put da su se videle. Iako je majka izgubila sina, sada je izgubila i prijateljicu, verovatno zauvek. Svi njihovi prošli trenuci su nestali, a bol je bila još veća.
Porodične i prijateljske veze, nažalost, nisu uvek onakve kakve ih zamišljamo. Naša očekivanja od drugih često se temelje na verovanjima koja kasnije dolaze u pitanje. I u trenutku kada bi trebalo da budemo tu jedni za druge, pojavljuju se problemi i nesporazumi koji nas guraju još dublje u duboku tugu. Iako nije bilo govora o novcu ili materijalnoj imovini, ženi nije bilo jasno zašto je njen muž ovo učinio. Zašto bi dao tako nešto svojoj prijateljici? Tada je postala svesna da je odnos sa njom bio daleko od onoga što je mislila.
- Iako je žena pretrpela velike gubitke, naučila je da se nosi sa sopstvenim emocijama. Ova teška životna situacija je bila poslednja kap koja je prelila čašu. Zauvek je ostala sa pitanjem kako je moglo doći do ovoga, ali bez odgovora. Iako se trudila da napreduje, neki trenuci ne mogu da se zaborave. Iako je gubitak njenog sina bio najteži trenutak u njenom životu, i dalje je nosila duboko ukorenjenu bol koju je svaki dan pokušavala da kontroliše.
Njena ispovest nas podseća da u životu možemo naići na neočekivane izazove i tragedije, ali da je najvažniji put ka izlečenju kroz prihvatanje stvarnosti. Bez obzira na to koliko nas bol pogađa, moramo naučiti kako da se nosimo sa njom
