Današnja priča ima radnju mlade devojke koja po povratku kući nije očekivala da će je dočekati neko drugiumesto njenog oca i Nije slutila da će već prvog dana stati licem u lice sa ljudima koji ne poznaju ni milost ni strah…
Marina je izašla iz taksija i duboko udahnula miris svog rodnog dvorišta. Svuda oko nje, sivi blokovi, stara klackalica i miris jutarnje vlage podsećali su je na detinjstvo. Ovdje je provela prvih osamnaest godina svog života, pre nego što je otišla u vojsku.Deset godina kasnije, postala je kapetan specijalne jedinice, poznata po nadimku „Strelac“. Taj nadimak nije dolazio od njenog prezimena, već zbog njenog neverovatnog talenta da pogodi metu u gotovo nemogućim uslovima.
Nakon duge misije, Marina je dobila sedam dana odmora i odlučila je da iznenadi svoje roditelje. Po povratku u stan, sve je izgledalo kao obično: miris čaja, tišina, uredan sto, ali na njemu je ugledala nešto neobično. Na stolu su ležali neplaćeni računi – za struju, vodu, gas, internet. Svi su bili zaostali nekoliko meseci. To joj nije bilo jasno, jer je njen otac uvek bio poznat po svojoj pedantnosti i organizaciji.U spavaćoj sobi, pronašla je očev notes, ispunjen nervoznim zapisima: brojevi, iznosi, imena. Kao da je pokušavao da nađe izlaz iz neke finansijske situacije koja mu je zadavala muke.
- Marina je duboko uzdahnula i odlučila da sačeka roditelje kako bi razgovarala sa njima mirno, bez osuđivanja. Međutim, nekoliko minuta kasnije, začula je teške korake na stepeništu. Nisu to bili njeni roditelji. Zvono na vratima je zazvonilo. Kroz špijunku je ugledala trojicu muškaraca – dobro obučeni, ali s izrazima lica koji nisu obećavali ništa dobro. Jedan od njih, visoki muškarac sa ožiljkom na licu, pitao je da li je tu njen otac Oleg.„Nije trenutno tu,“ odgovorila je Marina smireno. „O čemu se radi?“
Muškarac je rekao da njen otac ima dug i da su došli da razgovaraju o tome. Iako su delovali grubo, njihov ton nije bio tipičan za poslovni razgovor. Marina, koja je tokom svoje karijere naučila da prepozna pretnje i laži, odmah je postala oprezna.Pozvala ih je da uđu i sednu, rekavši im da će lično rešiti sve što je potrebno, ali naravno, na zakonit način. Pokažemo im službene isprave i upozori ih da bilo kakvo neprimereno ponašanje može imati ozbiljne posledice.Muškarci su se zbunili. Nisu očekivali da će u skromnom stanu sresti ženu u uniformi koja je očigledno bila obrazovana, sigurna u svoja prava i koja se nije plašila da im pokaže da nije neko koga je lako prevariti. Njihova arogancija brzo je splasnula.
- Marina im je ponudila čaj i, uz miran ali odlučan ton, pitala da li imaju ugovor, dokument ili bilo šta što dokazuje njihov zahtev. Naravno, nisu imali ništa konkretno.„U tom slučaju,“ rekla je smireno, „molim vas da napustite stan. Sve dalje rešavajte putem suda. Ako pokušate bilo šta mimo zakona, nećete se lepo provesti.“Njena odlučnost i hladnokrvnost bili su očigledni, a muškarci su u tišini napustili stan, spuštajući se niz stepenice i izbegavajući da joj pogledaju u oči.
Kada su vrata zatvorena, Marina je sela na kauč i uzdahnula. Nije bilo teško shvatiti da njen otac nije loš čovek, ali da je možda pokušao pomoći nekome u nevolji, što ga je na kraju dovelo u probleme.Odlučila je da mu pomogne da sve reši na pošten način.Kada su roditelji došli kući, razgovarali su dugo. Otac Oleg je priznao da je pozajmio novac kako bi pomogao prijatelju koji ga je, na kraju, izdao. Sada nije imao sredstva da vrati dug.
Marina je samo stavila ruku na njegove ramena i tiho mu rekla: „Ne brini, tata. Pravi dug se ne meri novcem, nego čašću. A to mi imamo.“Sutradan, kontaktirala je policiju i advokata, i slučaj je ubrzo prijavljen i rešen. Oni koji su pokušali da iskoriste poštenog čoveka, sada su se morali suočiti sa zakonom.Marina je još jednom dokazala da istinska snaga ne leži u sili, već u hrabrosti, miru i pravdi.
