Za Manastir Ostroški stoji verovanje da u njega ne idemo kada mi to želimo već onda kada smo pozvani e baš o tome govori i ova ispovest u nastavku članka..
- Njena priča počinje jednim neobičnim letovanjem koje se, zbog hladnog septembra u Crnoj Gori, pretvorilo u boravak nalik jesenjem odmoru. Umesto sunčanja i kupanja, dane je provodila obučena u toplu odeću, ali to joj je donelo priliku da više vremena provede s prijateljima iz Podgorice. Jedne večeri, u neobaveznom razgovoru, rodila se ideja da vikend iskoriste za odlazak pod Ostrog – sveto mesto koje se ne posećuje kada čovek to želi, već kada duhovni poziv stigne. Zato su svi složno rekli: „Ako nam se otvori put.“
Bez obzira na kišu i hladnoću, odlučili su da krenu. Kao i uvek, od donjeg do gornjeg manastira išli su peške, iako postoji asfaltirani put za automobile. Hodanje kroz šumu, uz sve strmine i napor, donosi poseban osećaj mira i povezanosti sa svetinjom. Tog dana nisu ni slutili da će se nešto posebno desiti. Plan je bio da se raspitaju o krštenju Ljubice, devojčice stare deset godina, a nikako da to obave baš tada.
- U donjem manastiru, kod crkve Svetog novomučenika Stanka, obratili su se svešteniku s pitanjem o proceduri. Na njihovo iznenađenje, odgovor je bio jednostavan: neka uđu i prijave se. Krštenje je zakazano za svega pola sata kasnije. Očekivali su komplikacije – pripremu sveća, belu tkaninu, crkvene dokumente, zakazivanje unapred – ali ništa od toga nije bilo potrebno. Sve je bilo jednostavno i čisto, sa minimalnim formalnostima i simboličnim troškovima.
Svedočanstvo da je kuma krštena, simbolične sveće i platno koje su kupili za nekoliko evra, to je bilo sve što je bilo potrebno. Na pitanje o ceni, sveštenik je rekao da je sve dobrovoljno – daje se koliko može i koliko oseća da treba. Taj otvoreni i iskreni pristup samo je potvrdio osećaj da su došli na pravo mesto, u pravo vreme.
- U crkvi su se tada okupili kumovi, deca, roditelji i prijatelji – ukupno sedam kumstava. Obred krštenja bio je potpun, sa svim molitvama, odricanjem od zla, prihvatanjem Hrista, miropomazanjem, simboličnim šišanjem kose i svečanim obilaskom krstionice. Bila je to duboko emotivna ceremonija, puna duhovnog naboja. Suze su tekle s lica roditelja, kumova, pa i nje same – što je primetila tek kasnije gledajući fotografije sa tog dana.
Grupno krštenje donosi poseban osećaj zajedništva. Iako se sam obred ne razlikuje mnogo od pojedinačnog, prisustvo više ljudi i njihova zajednička emocija stvaraju dublji doživljaj. Ljudi koji se ne poznaju postaju bliski u tom trenutku – povezuje ih isti čin i ista duhovna snaga. To iskustvo ona danas opisuje kao nešto što će zauvek nositi u srcu.
- Mala Ljubica, kojoj je to bio važan trenutak, imala je samo jedan strah – da li će pred svima morati da izgovori „Simvol vere“. S obzirom na to da je stidljiva, to joj je predstavljalo veliku prepreku. Ipak, sveštenik to nije tražio, pa je u obred ušla opušteno i radosno, sa osmehom.
Posle obreda, svi prisutni su jedni drugima čestitali, a potom se, u duhu tradicije, pešice uputili ka gornjem manastiru. Kupili su brojanice, napravili nekoliko fotografija, ali ono što su poneli sa sobom nije bilo materijalno. Ono što im je ostalo zauvek urezano u sećanje bio je duboki osećaj blagodati, mira i zahvalnosti.
- Za nju, krštenje u Ostrogu nije bio samo verski čin, već susret sa nečim dubljim, svetijim i uzvišenijim. Taj put, iako naizgled slučajan, potvrdio joj je da se važne stvari u životu dešavaju kada im se duša otvori. Tada, kako kaže, Sveti Vasilije otvori put.
