Tokom obavljanja prakse u bolnici, doživela sam iskustvo koje mi je promenilo pogled na život i na međuljudske odnose. U jednoj od bolničkih soba ležao je mladić koji je bio ozbiljno bolestan. Bio je privlačan, vedar u pogledu, a opet nekako skrhan bolešću koja ga je zadesila. Njegovo stanje mi je probudilo osećaj tuge i želju da ga bolje upoznam, pa sam odlučila da polako započnem razgovore s njim, želeći da mu olakšam vreme provedeno među zidovima bolnice.
Kroz naše prve razgovore saznala sam mnogo o njemu. Bio je student treće godine arhitekture, ali je bolest bila jača od njegovih snova i primorala ga da prekine školovanje. To ga je jako pogodilo, jer je voleo ono što je studirao, i maštao je da jednog dana projektuje zgrade koje će ostati iza njega kao trag i dokaz njegovog truda. Iako je bio okružen ljudima dok je bio zdrav, u trenucima bolesti većina tih prijatelja je nestala. Njegove reči su mi ostale duboko urezane u sećanje – govorio je da je nekada imao mnogo društva, a sada je retko ko svraćao da ga obiđe.
- Te spoznaje su me iskreno rastužile. Pomislila sam kako je nepravedno da mlad čovek, pun života i ideja, prolazi kroz tako teške trenutke potpuno sam. Upravo zato sam mu obećala da ću ja biti ta koja će dolaziti kod njega svake srede. Nisam želela da bude usamljen, niti da se oseća napušteno. Znala sam da možda ne mogu da promenim tok njegove bolesti, ali sam mogla da mu pružim podršku, osmeh i osećaj da je nekome stalo.
Od tada sam mu redovno dolazila. Sada je već četvrta sreda otkako sam mu prvi put obećala da ću biti uz njega. Svaki naš susret bio je poseban. Zajedno bismo provodili sate igrajući šah, rešavajući ukrštene reči i razgovarajući o svemu, od njegovih studentskih dana do mojih planova za budućnost. Taj zajednički vremeplov kroz priče i sitne igre učinio je da bolnički zidovi bar na trenutak izgube svoju sivu boju i da sve izgleda mnogo vedrije. Nisam ni primetila kada se to desilo, ali shvatila sam da sam počela da gajim dublja osećanja prema njemu. Njegova hrabrost, njegova tiha snaga i blagost učinili su da se zaljubim. Nije to bila zaljubljenost kakva nastaje u prolazu, već osećaj koji se gradi iz dana u dan, kroz poverenje i bliskost.
- U njegovom društvu osećam mir i radost. Iako se suočava s bolešću, on i dalje zrači posebnom energijom. Svaki njegov osmeh, svaki pogled dok pomera figure po šahovskoj tabli ili se nasmeje nekoj mojoj šali, samo me dodatno uverava da je vredan svih mojih osećanja i pažnje. Ponekad uhvatim sebe kako maštam o tome da se oporavi, da završi svoje studije i da ostvarimo zajedničku budućnost. U mojim mislima već postoji slika nas dvoje, kako zajedno gradimo život daleko od bolničkih soba, u jednom normalnom i toplom okruženju. Nadam se da će imati snage da pobedi svoju bolest, jer verujem da ga čeka mnogo toga lepog.
Za sada, nisam mu priznala šta osećam. Plašim se da bih ga mogla opteretiti svojim emocijama dok se bori za svoje zdravlje. Ali u sebi nosim nadu da će doći trenutak kada ću mu otvoreno reći da ga volim, i da ću, bez obzira na sve, ostati uz njega. Jer ono što sam naučila iz našeg druženja jeste da ponekad nije potrebno mnogo da bi se nekom promenio život – dovoljan je razgovor, prisutnost i osećaj da nije sam.
Ovo iskustvo mi je pokazalo koliko su ljudi krhki, ali i koliko u sebi nose snage kada imaju nekoga ko ih podržava. Iako sam došla u bolnicu kao praktikantkinja, da učim i da stičem iskustvo, otišla sam obogaćena lekcijom koju nijedna knjiga ne može da pruži. To je lekcija o ljudskosti, saosećanju i ljubavi koja se može roditi na najneočekivanijim mestima.
