U ovom izdanju Vam donosimo ispovest devojčice koja je se žalila na jake bolove u stomaku nakon što je vikend provela s očuhom, a ono što je ultrazvuk pokazao kada je otišla u bolnicu je ostavilo bezu reči…
Kada je Klara zakoračila u bolničku sobu, obuzeo ju je snažan osjećaj nemoći. Pogled na bledo lice njene kćerke bio je prizor koji će zauvek ostati urezan u njenoj svesti. Devojčica je tihim, drhtavim glasom prepričavala šta se dogodilo, a svaka njena reč Klari se usecala duboko u srce, poput oštrog noža. Kada je spomenula pilule koje joj je dao Marti, u Klarinom umu su se počela rojiti pitanja bez odgovora. Kako je mogla poverovati čoveku koji je bio sposoban da učini tako nešto? U tom trenutku, poverenje koje je godinama gradila, srušilo se kao kula od karata.
Doktorka koja je pregledala devojčicu ostala je pribrana, ali njen ton je jasno otkrivao težinu situacije. Rekla je da postoji sumnja na trovanje i da je neophodno odmah utvrditi koje su supstance dospele u detetov organizam. Analize su morale biti urađene bez odlaganja, jer su simptomi ukazivali na moguće oštećenje jetre i želuca. Klara je tada shvatila da se njihov život zauvek promenio i da više ništa neće biti isto. Kada su bolničari stigli i preuzeli dete, Klara je u hodniku izgubila osećaj za stvarnost. Tlo kao da se izmaklo ispod njenih nogu, a misli su joj postale haotične. Hvatala se za zidove dok je pokušavala da dođe do daha, svladana osećajem krivice jer je uopšte dopustila Martiju da bude nasamo s njenom kćerkom. Bes, strah i tuga smenjivali su se u talasima. Pitala se kako nije ranije primetila znake upozorenja, kako je mogla biti toliko slepa.
- Prema podacima Instituta za majku i dete u Sarajevu, poslednjih godina sve je više slučajeva trovanja dece lekovima i hemikalijama u domaćinstvu. Najčešće su to upravo medikamenti koji nisu propisani deci, već su do njih dospeli slučajno ili nepažnjom odraslih. Taj podatak Klari nije donosio utehu, već je produbljivao njen strah. Znala je da je deo jednog mnogo većeg problema — da tragedije poput njihove nisu usamljene.
Kada su rezultati prvih pretraga stigli, doktorka je potvrdila ono čega se Klara najviše plašila: devojčica je zaista unela supstance koje su mogle ozbiljno ugroziti njeno zdravlje. Dok su čekali laboratorijske nalaze, Klara je sedela nepomično, zureći u prazno, a u njoj se smenjivao osećaj nade i očaja. U tom trenutku, stigla joj je poruka od Martija. Njegove reči bile su hladne, pažljivo birane, kao da pokušava da umanji sopstvenu krivicu. Nudio je objašnjenja, opravdanja, ali Klara nije odgovarala. Tišina je bila njen jedini odgovor. Znala je da mu nikada više ne sme dozvoliti da priđe njenom detetu.
- Sati su prolazili sporo, svaki minut u čekaonici bio je beskrajno dug. Kada je doktorka konačno potvrdila da postoji ozbiljna sumnja na prisustvo toksičnih materija, Klara je shvatila da više nema povratka. Slučaj će morati biti prijavljen nadležnim organima. Setila se upozorenja Agencije za lekove i medicinska sredstva BiH, koja je više puta apelovala na odgovorno korišćenje medikamenata i opasnosti od samoinicijativnog davanja lekova. Ti izveštaji sada su dobili novo značenje — više to nije bio samo apstraktan problem iz medija, već njena stvarnost. Posmatrajući kćerku kroz staklo bolničke sobe, Klara je osećala duboku tugu, ali i novu snagu. Znala je da mora saznati istinu, ma koliko bolna bila. U njoj se rađala odlučnost da zaštiti svoje dete i da se izbori sa svime što dolazi. Slutnja da će u toj borbi otkriti mnogo mračnije stvari nego što je mogla da zamisli nije je napuštala. Bilo je jasno da je njeno poverenje izdano i da će ožiljci tog iskustva ostati zauvek.
Dani koji su usledili doneli su nove izazove. Klara je morala da razgovara sa policijom, sa socijalnim radnicima, sa lekarima. Svaki razgovor vraćao ju je u noć kada se sve dogodilo. Shvatila je da se sada bori ne samo za svoje dete, već i za sve roditelje koji prolaze kroz slične situacije, a o njima se retko govori. Prema izveštaju Centra za socijalni rad u Banjoj Luci, sve je više slučajeva porodičnog nasilja i zloupotrebe poverenja u krugu porodice ili bliskih poznanika. Klara je postala deo te statistike, ali je odlučila da ne ostane samo broj, već glas koji će upozoriti druge.
Kada se devojčica počela oporavljati, Klara je donela konačnu odluku: Marti više nikada neće imati priliku da se približi njenoj porodici. Znala je da je čeka dug put, ali i da nema izbora. Morala je istinu izneti na videlo, čak i ako to znači suočavanje sa sopstvenim strahovima i bolom. Ono što se dogodilo nije bilo samo nesrećan slučaj — to je bio trenutak prekretnice. Klara je izgubila poverenje, ali je pronašla odlučnost. A istina, koliko god bila gorka, bila je jedini način da pronađu mir i započnu novo poglavlje života, slobodno od laži i straha.
