Priča koja slijedi podsjeća da sve je moguće prebroditi samo ako imamo nekog ko veruje u nas. U nastavku pročitajte emotivnu priču male devojčice koja je uprkos gubitku nenih najmilih uspela da preživi i postane izgrađena ličnost uz pomoć ljudi koji su se pojavili kao anđeli…
Sunce se spuštalo iza valovitog horizonta Tihog okeana, obasjavajući oblake zlatnim i ljubičastim nijansama. Ispred skromne kapele u Santa Monici vladala je teška tišina, prekinuta tek šapatom tkanine u crnini i povremenim tihim jecajem. Ljudi su izlazili iz zgrade spuštenih pogleda, noseći u sebi teret gubitka Daniela Cartera – čoveka kojeg su mnogi voleli, ali su ga samo retki zaista poznavali.
U masi je stajala devojčica od devet godina, gotovo neprimetna. Emily Carter imala je oči otečene od plača, crvene i umorne, a njene male ruke čvrsto su stezale ivice crne haljinice koja je visila s nje kao prevelik plašt. Iako dete, u srcu je osećala prazninu odrasle tuge. Nije sahranila samo oca, već i poslednju sigurnost koju je poznavala. Njena majka preminula je dok je još bila beba. Otac se kasnije oženio Lindom, ženom čiji je osmeh bio hladan i oštar, a zagrljaji retki. Ipak, Emily je pokušavala da je voli, onako kako deca vole sve oko sebe, čak i kada ne dobijaju ništa zauzvrat.
- Nakon opela, dok su se prisutni razilazili u luksuznim automobilima, Linda se nagnula pred Emily, prekrižila ruke na kolenima i ravnim glasom izgovorila rečenicu koja će devojčici ostati urezana zauvek: „Tvoj otac je mrtav. Ja nisam tvoja majka i nikada nisam bila. Nemam obavezu da te vodim sa sobom. Moj život ide dalje – bez tebe.“
Bez trunke kolebanja izvadila je Emilyn ranac iz prtljažnika, spustila ga na ivicu trotoara i sela u svoj sjajni automobil. Vrata su se zatvorila, motor je zaurlikao, a vozilo je nestalo niz ulicu, ostavljajući dete samo ispred kapele. Emily je stajala ukipljena, okružena ljudima koji su prolazili – neki sažaljivi, neki ravnodušni – ali niko nije zastao. Svet nije imao vremena za izgubljenu devojčicu. Sve dok joj nije prišao jedan čovek. Bio je to visoki muškarac, sede kose i ozbiljnog pogleda, obučen u tamno odelo. Michael Harrington. Emily ga nije poznavala, ali njen otac jeste – bio je Danielov advokat i jedan od retkih koji je znao istinu koju će uskoro otkriti.
- Michael je spustio glas i rekao: „Tvoj otac je bio dobar čovek. I nikada ne bi želeo da ostaneš sama.“ Devojčica nije imala snage da odgovori, samo je klimnula glavom i stegla ranac. On je pružio ruku i dodao: „Pođi sa mnom. Moram ti nešto pokazati.“ Seli su u limuzinu i krenuli kroz svetla Los Anđelesa. Put je protekao u tišini, jer je Michael znao da su reči suviše teške za dete koje je izgubilo sve. Kada su stigli u njegovu kancelariju, prostor pun topline i tišine delovao je kao zaklon. Emily je dobila šolju tople čokolade, koju je primila drhtavim rukama.
„Tvoj otac me posetio pre dva meseca“, započeo je Michael dok je otvarao sef. „Bio je zabrinut. Znao je da možda nema mnogo vremena i želeo je da bude siguran da ćeš ti biti zaštićena.“ Izvukao je testament sa voštanim pečatom i pažljivo ga otvorio. Dokument je jasno govorio: Daniel je sve – kuću, štednju, investicije – ostavio svojoj ćerki. Linda je bila pomenuta samo jednom, u rečenici u kojoj se naglašava da nema nikakvo pravo na imovinu. Poverenje je preneto na Michaela Harringtona, kao staratelja. Emily je tiho rekla: „Linda je rekla da nemam ništa. Da sam joj teret.“ Michael ju je pogledao pravo u oči i odgovorio: „Tvoj otac te voleo i pobrinuo se za tebe. Ovaj dokument je obavezujući. Linda ne može ništa.“
Sledećeg dana u sudnici, Linda se pojavila sigurna u sebe, očekujući da će dobiti sve. Ali kada je sudija pročitao testament, istina je izašla na videlo. „To je falsifikat!“ vikala je, ali sudija je ostao miran. „Niste korisnik njegovog testamenta“, rekao je. Besna, Linda je morala da napusti sudnicu, prolazeći pored Emily i upućujući joj pogled pun mržnje. Sudijski čekić je pao i zvanično potvrdio: Emily Carter je naslednica svega što je njen otac posedovao, pod starateljstvom Michaela Harringtona.
Narednih nedelja Emily se uselila u porodičnu kuću. I dalje je tugovala, plakala noću, pitala se zašto je svet tako okrutan prema malim devojčicama, ali sada je imala sigurnost. Imala je dom i nekoga ko je brinuo. Michael je redovno dolazio, donosio knjige i pričao joj priče, baš onako kako bi to činio njen otac. Učio ju je kako da prepozna istinu i da bude jaka, bez obzira na bol. Godinama kasnije, kada bi je pitali kako je uspela da ostane snažna posle svega, Emily bi odgovarala jednostavno: „Preživela sam jer nisam bila potpuno sama. Jer je neko verovao u mene kada su drugi okrenuli glavu.“
