Dečija srca su najiskrenija,puna ljubavi pažnje strpljenja i dobrote.Deca su čiste duše i oni ne analiziraju kao mi odrasli.Pismo jedne male devojčice je rastopilo svakoga u regionu ko je bio u prilici da pročita ovaj mali sastav a mi za Vas donosimo isti da bi vam dan lepo počeo..Uživajte i budite dobre duše!!
- Mala Monika, djevojčica iz Beograda, iskreno i dječijom jednostavnošću pokazala je koliko ljubavi i emocije može stati u nekoliko rečenica o jednom gradu. Kada je u predškolskom zadatku dobila zadatak da napiše nešto o gradu koji najviše voli, njen izbor je bez razmišljanja pao na Sarajevo – grad u kojem je rođena i koji, očigledno, zauzima posebno mesto u njenom srcu.
Ovu simpatičnu priču s javnošću je podelio njen otac Milan Komarica, član jedne Facebook grupe posvećene Bosni i Hercegovini. Uz dozu humora, dodao je kako je možda nesvjesno uticao na Monikin izbor, šaptanjem dok je spavala: „Sarajevo je najljepši i najbolji grad na svijetu.“ Međutim, bez obzira na taj očinski štos, Monikin zadatak pokazuje da je ljubav prema Sarajevu duboko ukorenjena u njoj – bilo kroz porodične korene, sećanja ili jednostavno osjećaj pripadnosti.
- U svom zadatku, Monika piše jednostavno, ali iskreno: Sarajevo je u Bosni i Hercegovini, voli ga jer je tamo rođena, poznato je po Olimpijadi i ima mnogo parkova i zelenila. Spominje pesmu „Sarajevo ljubavi moja“ koju peva Kemal Monteno – umetnik koji je simbol grada, njegove duše i emocije. Takođe pominje rijeku Miljacku i rodbinu koja živi u Sarajevu, što dodatno pokazuje koliko joj grad znači – ne samo kao mesto na mapi, već i kao dom, istorija, kultura i porodica.
Ovaj kratak sastav otkriva kako djeca doživljavaju svet: iskreno, neposredno i sa srcem. Za Moniku, Sarajevo nije samo glavni grad jedne države, već živo mesto puno uspomena, poznatih lica, melodija i lepih slika. Njeno viđenje Sarajeva podseća nas odrasle da ljepotu često nalazimo u jednostavnim stvarima – u pjesmi, u rijeci, u mjestima koja nas podsećaju na to ko smo i odakle dolazimo.
Monikina poruka je blaga, topla i snažna: „Mnogo volim Sarajevo.“ Ponekad ni ne treba više reći.
BONUS TEKST
Kako vreme neumitno prolazi, a tehnologija nezaustavljivo napreduje, mnoge stvari koje su nekada bile neizostavan deo svakodnevice postaju sećanja, uspomene koje danas bude nostalgiju. Život prosečnog Jugoslovena bio je obeležen jednostavnošću, skromnošću, ali i toplinom doma, zajedništvom i posebnim predmetima koji su imali značaj daleko veći od svoje praktične funkcije.
- Jedan od najčešćih motiva iz tog vremena bio je čuveni „nedodirljivi“ set posuđa – tanjiri, šoljice ili čaše, koji su stajali zaključani u vitrini ili na najvišoj polici. Oni su se čuvali za specijalne prilike koje su retko kad bile dovoljno „specijalne“ da bi ih izmamile iz skloništa. Mnogi će se složiti da su ovi setovi češće sakupljali prašinu nego što su služili svojoj svrsi, ali su imali neprocenjivu simboliku – odraz pažnje, ponosa domaćice i potrebe da se za goste uvek ima nešto „posebno“.
Na sred stola, naročito kada stigne gost, obavezno bi se našao bokal – najpre keramički, ukrašen cvetnim motivima, a kasnije stakleni, često sa čašama koje su bile deo istog seta. Voda iz česme se nije nudila direktno u čaši, već se sipala iz bokala, s pažnjom i dostojanstvom koje su domaćini pridavali i najobičnijim trenucima gostoprimstva.
