Oduvek sam imala poseban odnos sa svojim dedom. Bio je figura koja je zračila toplinom, mudrošću i tišinom koja mi je davala sigurnost. Kada je preminuo, ostavio nam je testament koji je, na prvi pogled, bio jednostavan: meni i mojim bratu i sestrama ponudio je izbor – 10.000 dolara ili foto album. Moja braća i sestre su bez mnogo razmišljanja uzeli novac. Ja sam, vođena intuicijom i emocijama, izabrala foto album.
Album je bio stari kožni povez, s lagano izbledelim ivicama, ali i dalje je zadržavao onaj posebni miris starih uspomena. Otvorila sam prvu stranicu, i kao da se ceo jedan svet vratio u moj zagrljaj. Svaka fotografija vratila bi me u neko drugo vreme: tu smo bili na kampovanju pored reke, onda na ulazu u zoološki vrt gde me je držao za ruku, i na kraju, na proslavi mog petog rođendana, gde mi je pomogao da duvam svećice. Sve te slike bile su male kapsule vremena, pune ljubavi, smeha i zajedništva.
- Zastala sam kada sam naišla na fotografiju nas dvoje kako sedimo na staroj drvenoj klupi u parku. Iza nje, pažljivo složena, krila se kovertica. Otvorila sam je sa znatiželjom, i iz nje izvukla pažljivo presavijen papir. Dedin rukopis prepoznala bih među hiljadama drugih. U pismu je stajalo: “Draga moja, ako ovo čitaš, to znači da si izabrala foto album, baš kao što sam znao da hoćeš. Ovaj album sadrži uspomene na naše zajedničke trenutke, trenutke koji su za mene bili vredniji od bilo čega drugog na svetu. Uvek si bila moja svetlost, moj osmeh u tmurnim danima. Želeo sam da ti ostavim nešto što će ti biti podsetnik na ljubav koju smo delili.
U koverti koja se nalazi uz ovo pismo je ček na 100.000 dolara. Ovo je moj poslednji poklon za tebe. Koristi ga tako da ti pomogne da ostvariš svoje snove i stvoriš život kakav želiš. Verujem u tebe, baš kao i uvek. Sa tobom ću ostati u svakom koraku, u tvom srcu i mislima.
- Hvala ti što si izabrala sećanja, a ne nešto prolazno. Tvoja hrabrost da biraš ljubav iznad materijalnog bogatstva potvrda je da sam odavno bio u pravu – ti si moja posebna unuka.”
Dok sam čitala te reči, osetila sam kako mi suze klize niz lice. Suze zahvalnosti, ljubavi i tuge, sve u jednom. Shvatila sam da je ovaj čin bio mnogo dublji od materijalne vrednosti. Bio je to dedin način da me nauči poslednju lekciju – da su prave vrednosti skrivene u trenucima, a ne u ciframa.
- Ta spoznaja me promenila. Više nisam gledala na budućnost samo kroz praktične ciljeve, već i kroz filter ljubavi kojom me je on darivao celog života. Album sam čuvala kao najveću dragocenost. Ne zbog skrivenog čeka, već zbog svake fotografije koja je čuvala deo njega. Shvatila sam da neke lekcije dolaze tek kada smo spremni da ih čujemo, a on je to oduvek znao.
Danas, taj album nije samo zbir uspomena. On je simbol dedine večne prisutnosti u mom životu, putokaz koji me podseća da cenim odnose, da budem hrabra i verujem u ljubav, čak i kada svet pokušava da me ubedi u suprotno.
