U ovom članku Vam donosimo priču koja je pomerila sve granice hrabrosti, posvećenosti i borbe. U nastavku teksta pročitajete priču koja će Vas naučiti mnogočemu…
Dječak je bio na ivici života, potpuno zavisan od medicinske opreme. Tri sedmice je ležao u intenzivnoj njezi, potpuno nepokretan, dok su se doktori trudili svim silama da mu spase život. Promenili su terapije, konsultovali dodatne stručnjake i obavili brojne pretrage, ali njegovo stanje nije se poboljšavalo. Polako su počeli pripremati roditelje na najgore, tiho im sugerišući da je šansa za oporavak gotovo nikakva.
- Majka je prestala spavati, danima i noćima je sedila pored svog sina, držeći ga za ruku, nadajući se čudu. Otac je, sa druge strane, bio tiho, kao da je strahovao da će naglas izgovoriti ono što je osećao. Čak su i medicinski timovi, koji su inače uvek profesionalni, pokazivali znakove očaja. Nade su nestale.
Ipak, nije svako srce bilo ispunjeno očajem. Pas dječaka, njemački ovčar po imenu Riko, nije se povukao. Svaki dan je bio ispred bolnice, čekajući, tiho cvileći, kao da se moli da ga puste unutra. Roditelji su dolazili i odlazili, ali Riko je ostajao, u tišini, veran svom prijatelju.
- Iako životinje nisu bile dozvoljene na odjelu intenzivne njege, jednog dana, medicinska sestra je primetila psa kako leži na hladnom pragu bolničkih vrata, s tužnim očima. Sažalila se, gledajući njegovu patnju, i šapnula doktoru: „On pati. Hajde da im barem omogućimo da se oproste…“
Kada je Riko konačno ušao u sobu, majka se trznula, iznenađena što je to dozvoljeno. Pas je polako prišao dječakovom krevetu, podigao se na stražnje noge i stavio prednje šape na ivicu kreveta. Nije lajao, nije cvilio, samo je tiho gledao svog vlasnika. Zatim je nježno polizao dječakov obraz, kao da ga pokušava utješiti i vratiti mu snagu. Lagano mu je dodirnuo prsa šapama, kao da mu govori koliko mu nedostaje, i možda se oprašta.
A tada, nešto čudo se dogodilo. Monitor, koji je danima pokazivao samo ravnu, jedva primetnu liniju, odjednom je počeo da pišti jače. Majka je instinktivno vrisnula, misleći da je to još jedan pad, još jedan znak da je sve gotovo. Međutim, doktor se ukočio. Otkucaji srca su počeli da se povećavaju, i to jako blago, ali dovoljno da svi primete promenu. Riko je još više prišao krevetu i njuškom dotakao dječakov obraz. U tom trenutku, dječak je, uz minimalni napor, pomerio prste.
- Majka je jedva mogla da veruje, a pokrila je lice rukama, iznenađena i šokirana. Doktor je odmah pritrčao do aparata, a svi su gledali u neverici. Parametri su počeli da se poboljšavaju, polako, ali sigurno. Bilo je to kao da je neko pozvao dječaka natrag u život. Lekari su pokušavali da nađu objašnjenje za ovaj fenomen, ali jedino što se poklapalo sa svim zapisima bio je trenutak kada je Riko ušao u sobu. Bio je to trenutak koji se svim prisutnim činilo kao čudo.
Od tog dana, psu je bilo dozvoljeno da svakodnevno poseti svog vlasnika. I svaki put je dječak reagovao sve više, sve dok jednog jutra, nije otvorio oči. Prvo što je ugledao bila je topla, mokra njuška svog psa Rika, kako ga pažljivo čuva dok je spavao.
Lekari su ovo nazvali čudom, a roditelji – spasenjem. Čuda se ponekad događaju tamo gde ih najmanje očekujemo, a Riko je bio pravo čudo koje je vratilo svog prijatelja iz duboke borbe za život.
