U današnjem članku želim da se dotaknemo jedne teme koja može biti teško prihvatiti, ali je neophodno shvatiti kako bismo u starosti sačuvali emocionalnu ravnotežu.
Naime, mnogi ljudi veruju da će imati sigurnost u starosti ako imaju decu, smatrajući da će deca biti oslonac kad dođe vreme. Međutim, istina je često drugačija, a kako bi se izbegla usamljenost, potrebno je usvojiti nekoliko ključnih principa.
Djeca ti ništa ne duguju – ovo je prvo i najvažnije pravilo. Veoma je teško prihvatiti, ali mora se shvatiti da tvoje dete nije rođeno da bude tvoj „osigurani plan“ za starost. Deca imaju svoj život, obaveze, i svoje probleme, i iako te mogu voljeti, neće biti u mogućnosti da ti pruže potpunu emocionalnu sigurnost. Ovaj mit da će ti deca obezbediti emocionalnu podršku u starosti može dovesti do velikih razočaranja. Mnogi roditelji, uvereni da će im deca biti oslonac, prestanu ulagati u prijatelje, hobi, pa čak i u svoj brak. Očekuju da će deca biti tu za svaki praznik, da se javljaju svaki dan, i često počinju da stvaraju pritisak, izgovarajući rečenice poput: „Sve sam za vas učinio, a vi…“. Ovaj stav stvara emocionalnu krivicu, i umesto da se deca zbliže s tobom, povuku se.
Kako bi se ovo izbeglo, potrebno je promeniti unutrašnji jezik i stav prema deci. Umesto da očekuješ, reci sebi „bilo bi lepo“. Razdvajanjem ljubavi od obaveze, i prihvatanjem činjenice da tvoji najbliži mogu voleti i kada nisu uvek fizički prisutni, gradiš zdrav odnos sa sobom i sa njima. Kad otpustiš ideju da ti deca „pripadaju“, otvaraš prostor za iskreniju i trajnu bliskost.
- Tvoj život ne završava kada deca odu – ovo je drugo pravilo koje je ključno za emocionalnu stabilnost u starosti. Mnogi roditelji nesvesno čine roditeljstvo centralnim projektom svog života, zaboravljajući sve druge aspekte – prijatelje, hobije, lične želje, a ponekad i brak. Kada deca odu, nastaje praznina koja može dovesti do nezadovoljstva, ljutnje i čak depresije. Ovaj vakuum često se pretvara u zamjeranje: „Ostavili su me“, „Nemaju vremena“. Bolna istina je da moraš sebi izgraditi život i posvetiti se stvarima koje te usrećuju, čak i kada deca nisu tu. Da bi to postigao/la, ključno je imati nekoliko bliskih prijateljstava koja neguješ, uvesti rutinu (kao što su šetnje, hobiji ili članstvo u zajednici), kao i raditi na malim, ličnim ciljevima – bilo da je to učenje nečeg novog, vrtlarenje, putovanja ili volontiranje. Ako ne izgradiš život izvan roditeljstva, tvoje deca će postati odgovorna za popunjavanje rupe koju si sam stvorio/la.
Ne čeka se ljubav – ona se gradi na vreme – ovo je treće pravilo koje se odnosi na izgradnju odnosa tokom života. Usamljenost u starosti obično nije nešto što se dogodi iznenada, već se gradi godinama. To se dešava kada se prekine kontakt s ljudima, prestane izlaziti, i sve se svodi na „moju decu“. Ako želiš imati ljude oko sebe u starosti, moraš početi danas graditi mrežu odnosa, naviku druženja, kao i osjećaj pripadnosti. To znači: javljaj se starim prijateljima, izlazi redovno na iste lokacije – kafiće, šetnje, pijace – jer odnosi se prave kroz rutinu. Uključi se u grupu koja te zanima, bilo da je to hobi, vjerska zajednica, sportski klub, ili čak komšijski odnosi, koji ponekad mogu biti najvažniji.
Usamljenost se ne rešava čekanjem; ona se leči povezivanjem. Kada prestaneš da očekuješ da te deca spasu, postaješ slobodniji/a, a često se događa da deca same počnu da se približavaju jer ne osećaju više pritisak. Izgradnja životne mreže odnosa sa prijateljima, komšijama i kolegama može stvoriti sigurnost koja nije zasnovana na iluziji da će te samo deca podržavati.
Na kraju, važno je shvatiti da deca ne duguju život tvoje sigurnosti. Tvoj život ne smije stati kada deca odu, i prava bliskost se gradi na vreme, i to ne samo sa decom, već i mimo njih. To je prava sigurnost u starosti – život koji ima smisla i ljudi koje si gradio/la godinama, a ne čekao/la „jednog dana“
