Deset godina sam radio u inostranstvu, daleko od porodice, kako bih obezbedio bolji život za sve nas. Moja žena i ja smo se trudili da uštedimo i pošaljemo novac za osnovne potrebe – račune, hranu, lekove. Verovao sam da je to nešto što moraš da uradiš za svoju porodicu, i to je bila moja dužnost. Međutim, sa vremenom su stvari počele da se komplikuju, i to na način koji nisam mogao da predvidim.
U početku, majka je počela da traži dodatnu pomoć za renoviranje kuće, jer su planirali da ćemo se vratiti i da bi želela da sve bude spremno za nas. Mislio sam, dobro, to je razumljivo, i pristao sam. Ali kako je vreme prolazilo, ona je stalno tražila više – za to, za ono, za još nešto. Na kraju se ispostavilo da se sve te „potrebe“ nisu smirivale, već su rasle iz dana u dan, kao lavina koju nisam mogao da zaustavim. Počeo sam da se osećam kao da sam roditelj svojim roditeljima, da nisam samo sin, već i osoba koja mora da pokrije sve njihove finansijske obaveze.
- Svi su imali neki zahtev ili plan koji sam morao da isfinansiram. Ako nisam mogao da odgovorim na njihove zahteve, majka bi mi odmah nabijala krivicu, i uvek bi bilo da nisam dovoljno posvećen porodici, da nisam dovoljno pomogao. Onda su počeli da kupuju stvari koje nisu bile nužne. Kupili su auto, išli na letovanje, platili mojoj sestri njen odmor. I svaki put kad je to činila, bilo je sve teže da se ne posvađam sa ženom. Naša komunikacija je postajala sve teža, jer se nisam slagao sa tim šta se dešava, ali nisam znao kako da zaustavim sve te zahteve.
Nakon deset godina, konačno smo rešili sve papirologije i odlučili da se vratimo kući. To je bio trenutak koji sam dugo čekao – povratak u domovinu, povratak porodici. Međutim, ono što me dočekalo kad sam se vratio bilo je nešto što nikada neću zaboraviti. Znate gde smo spavali? U hotelu. Da, u hotelu! Moja vlastita kuća, koja je bila predmet tolikih ulaganja i renoviranja, nije imala nijednu sobu koja bi bila dovoljno dobra da u njoj prespavamo. Moji roditelji nisu ni shvatili šta je problem. Sve te godine rada, slanja novca, truda da im obezbedim bolji život, završile su time da se nisam mogao ni smestiti u svoju vlastitu kuću. To je bilo kao šamar u lice, kao da su moji napori bili potpuno zanemareni.
- Nikada se nisam osećao tako ponizno u svom životu. Godine truda i odricanja, sve to je izgledalo kao da nije imalo nikakvog značaja. Iako je bilo mnogo pokušaja da se opravdam pred sobom i pred njima, nije bilo nijednog trenutka u kojem bi se stvari promenile. Sada, nakon svega, odlučio sam da neću više slati nijednu paru.
Ni jedan euro više neće otići za te iste ljude koji su me samo koristili, dok su istovremeno ignorisali moje potrebe i moj trud. Dovoljno je bilo. Neću im više biti „bankomat“, neću više biti osoba koja mora da pokriva sve njihove troškove, bez obzira na to koliko truda ulažem u život.
Vratiti se kući trebalo je da bude srećan trenutak, ali se pretvorilo u pravi udarac, koji je definitivno promenio moj pogled na sve. Sada sam naučio da, bez obzira koliko bio posvećen svojoj porodici, nikada ne smeš dozvoliti da te iskorišćavaju. Samo zato što si deo te porodice, ne znači da treba da izdržiš sve njihove prohteve, jer na kraju, oni će te samo povrediti.
