Još kao mala devojčica Darija je osetila manjak ljubavi i empatije od svoje majke.Za razliku od svoje braće i sestara Darija je nekako uvek bila gurnuta po strani a uzrok tome svemu je saznala tek kada je došla u određene godine..
- Darijina priča je svedočanstvo tihe tuge koju donosi detinjstvo u kojem ljubav nije bila ravnomerno raspodeljena. Odrastanje pod istim krovom sa decom iz drugog braka, ali uz osećaj odbačenosti i nevidljivosti, ostavilo je duboke tragove u njenoj duši. Iako nije želela materijalne stvari, volela bi da je dobila bar jednu iskrenu potvrdu da je voljena isto kao i drugi.
Nakon majčine preudaje, Darija i njena sestra postale su senka prošlosti, podsetnik na poglavlje koje je njihova majka, čini se, želela da zatvori. Nove uloge i novi život doneli su i novu decu, koja su postala centar pažnje, dok su one ostale sa strane, posmatrači koji se nisu usuđivali da traže svoje mesto. Majčinu ljubav više nisu dobijale – morale su da je zasluže, a ni tada je nisu imale.
- Umesto detinjstva ispunjenog osmehom, igrom i podrškom, Darija je rano naučila šta znači odricanje. Nisu je povređivali izostanci poklona, već činjenica da majka nikada nije pokušala da ih gleda istim očima kao ostalu decu. Nova deca su bila “mališani”, a one – samo neko ko se “dobro snalazi”.
Kada je majka prodala kuću koju su gradili njen otac i deda, Darija je ćutala. I tada je pokušala da razume, da opravda. Možda je život težak, možda je majka samo umorna, možda jednostavno ne zna drugačije. Ali onda su došle reči koje su bolele više od svih tišina i pogleda: “Vama ne treba moja pomoć.” Te reči nisu bile samo odricanje – bile su konačna potvrda da ih ne vidi kao decu kojoj treba majčinska ruka, već kao snažne figure koje mogu same. A to nijedno dete ne želi da čuje, ni u detinjstvu, ni u odraslom dobu.
- Godinama kasnije, kada su se svi drugi okrenuli od nje, kada je ostala bez podrške i sigurnosti, ta ista majka vratila se Dariji i njenoj sestri tražeći pomoć. Nije tražila izvinjenje, niti priznanje greške – tražila je hleb, sklonište, razumevanje. I dobila ih je. Jer Darija i njena sestra nisu naučile da mrze, ali su naučile da više ne traže ono što nikada nisu imale.
Pomogle su, ćutale i nastavile dalje. Nisu tražile zahvalnost, ali više nisu pokušavale da dokazuju da zaslužuju ljubav. Naučile su da se oslanjaju jedna na drugu, da grade svoje živote bez očekivanja od onih koji su ih ranili, i da oprost ne znači i zaborav.
- Majčinstvo, kako Darija danas zna, nije u biologiji – ono je u svakodnevnim odlukama, u prisustvu, u podršci, u veri da je svako dete jednako važno. I dok su mnogi možda zaboravili da takva deca postoje, ona i njena sestra nisu. Jer dok su druge vodili na letovanja, one su naučile kako da opstanu. Dok su drugi dobijali sve, one su naučile da vrede i bez toga.
U njihovoj tišini danas živi snaga – ne ogorčenost, već mudrost da znaju kuda idu, jer su jednom bile ostavljene. I uprkos svemu, nisu zaboravile kako se voli – ali su naučile da tu ljubav više ne traže tamo gde je nikada nije bilo.
