Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obilježavaju praznik Presvete Bogorodice Trojeručice, a mi danas za Vas donosimo par narodnih vjerovanja i običaja koji se vežu za današnji praznik…
Priča o čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice Trojeručice potiče iz vremena velikih duhovnih borbi i lične patnje, ali se završava kao svedočanstvo čuda koje je ostavilo dubok trag u istoriji pravoslavne vere. U njenom središtu nalazi se Sveti Jovan Damaskin, jedan od najvažnijih teologa u istoriji Pravoslavlja i odlučan borac protiv ikonoborstva.
- Tokom svog života, Sveti Jovan je bio visoki činovnik na dvoru damaskog kalifa. Međutim, zbog spletkarenja i neistinitih optužbi, dospeo je u nemilost, a kazna koja mu je izrečena bila je surova – njegova desna ruka, kojom je pisao tekstove u odbranu svetih ikona, bila je odsečena. Njegova bol nije bila samo fizička, već i duboko duhovna, jer je osećao da je nepravedno kažnjen zbog svoje odanosti veri.
U tom trenutku, bez nade u ljudsko isceljenje, Sveti Jovan se obratio Presvetoj Bogorodici, moleći pred njenom ikonom za čudo. Klečao je, ispunjen bolom i nadom, verujući da samo božanska milost može učiniti ono što je ljudima nemoguće. U noći ispunjenoj molitvom, dogodilo se nešto što su kasnije generacije nazvale božanskom intervencijom – njegova ruka je zarasla, kao da nikada nije bila povređena. U znak večne zahvalnosti, Sveti Jovan je dao da se ikoni doda srebrna ruka, treća po redu, čime je ona dobila naziv Trojeručica.
- Ova ikona nije ostala samo lična uspomena jednog čoveka. Njena moć i značaj nastavili su da rastu kroz vekove. Pre nego što je napustio ovaj svet, Jovan je monasima poverio važan zadatak – da ikonu predaju carskom potomku koji će jednog dana posetiti manastir. I upravo se to i dogodilo. Pet vekova kasnije, srpski arhiepiskop Sveti Sava dolazi u manastir, i tom prilikom dobija Trojeručicu, zajedno sa ikonom Mlekopitateljnice i štapom Svetog Save Osvećenog.
Na taj način, ikona Trojeručica postaje deo srpskog duhovnog blaga. Prenosila se kroz ruke vladara i svetih ljudi, a jedno vreme se nalazila i u Studenici, u srcu dinastije Nemanjića. Tokom turske okupacije, u cilju njene zaštite, monasi su odlučili da je povere Božijoj volji – vezali su je za magarca i pustili ga da ide kuda Bog vodi. Čudesno putovanje završilo se ispred manastira Hilandar na Svetoj Gori, gde se ikona nalazi i danas.
- Hilandar čuva ovu svetinju kao najdragocenije blago. Ikona nije samo predmet poštovanja, već i simbol nade, vere i božanske prisutnosti. Svake godine, u Hilandaru se u njenu čast služi svečana liturgija, a vernici iz celog sveta dolaze da se pomole, dotaknu ikonu, i zatraže duhovno isceljenje. Mnoga svedočenja vernika govore o čudima koja su doživeli upravo moleći se pred Trojeručicom.
Molitve upućene pred ovom ikonom odišu dubokim osećanjem vere i poverenja. Ljudi joj se obraćaju u trenucima bolesti, patnje, tuge, ali i sa nadom da će pronaći unutrašnji mir i spasenje. Poseban deo molitve govori o nemoći čoveka pred životnim nedaćama i potrebi za božanskom zaštitom. Istovremeno, podseća na milost koja je ukazana Svetom Jovanu Damaskinu, sa molbom da i svi iskreni vernici dobiju sličnu pomoć.
- Ikone u Pravoslavlju ne predstavljaju samo umetničke prikaze svetaca. Prema učenju teologa kao što je Kallistos Ware, ikone su prozori u večnost – preko njih vernici ne mole samu sliku, već Onoga koga ona predstavlja. Čuda koja se pripisuju ikoni nisu rezultat samog materijala, već božanske sile koja deluje kroz veru. Trojeručica je upravo takva svetinja – živa prisutnost milosti i božanske intervencije u životima ljudi.
Danas se kopija Trojeručice nalazi i u Hramu Svetog Save u Beogradu. Za mnoge vernike, ta kopija nije tek umetnički prikaz, već duhovna veza sa originalnom ikonom na Hilandaru, ali i sa samom Presvetom Bogorodicom. Ljudi se okupljaju, mole, i pronalaze utehu pred njenim likom.
- Praznik posvećen Trojeručici, koji se obeležava 25. jula, crveno je slovo u kalendaru Srpske pravoslavne crkve. Tog dana vernici se mole za zdravlje, isceljenje i unutrašnji mir. Praznik nije samo religiozni običaj, već dan nade – podsetnik da nijedna rana nije neizlečiva kada se duša otvori veri i molitvi.
Priča o Trojeručici nije samo istorijska hronika, već svedočenje o tome da vera i čuda mogu biti duboko isprepleteni. Ona i danas podstiče ljude da se ne predaju u patnji, već da traže utehu i pomoć u veri, tamo gde je ljudska snaga slaba, ali božanska prisutnost večna.
