- Tog dana ništa nije ukazivalo na promenu. Bio je to još jedan u nizu običnih popodneva – ljudi su žurili, semafori radili svoj posao, a ja sam stajala na pješačkom prelazu, čekajući zeleno svjetlo. Onda je, potpuno neočekivano, jedan trenutak postao prekretnica.
Lagano su prošli kolima pored mene. On – neko koga sam poznavala bolje nego sebe. I ona – nepoznata, ali dovoljno bliska da njihov smeh govori više od hiljadu reči. Ispod tog stakla automobila odvijala se scena kojoj nisam pripadala, ali u kojoj sam bila glavni tihi posmatrač. Nije me primetio. Ili je možda samo odlučio da me ignoriše.
- Zbunjenost me je preplavila. Ostala sam da stojim još desetak minuta, kao da će mi asfalt na kojem sam stajala dati odgovore. Tada sam ga pozvala, više da potvrdim ono što sam već znala. Njegov glas bio je miran, samopouzdan, ali svaka reč koju je izgovorio nosila je trag neiskrenosti. Rekao je da je daleko, u drugom kraju grada. A ja sam ga upravo videla.
Ne znam da li me više bolela laž ili činjenica da je izgovara tako lako. Nisam imala snage za scenu, ni za pitanja. Umesto toga, sklonila sam se u prvi restoran na koji sam naišla. Trebalo mi je mesto na kojem mogu da sednem bez obaveze da budem išta – ni srećna, ni jaka, ni slomljena. Samo prisutna.
- Uzela sam meni, ali nisam ni pročitala. Naručila sam vodu, jer ništa drugo nije imalo smisla. Pogled mi je lutaо, tražeći nekakav znak, neki razlog da ne puknem. I tada se u meni probudilo nešto – smirenost, prkos, možda početak samopouzdanja koje je dugo bilo uspavano.
Pozvala sam konobara. Bio je mlad, šarmantan, sa onim pogledom koji ne obećava, ali mnogo govori. Zamolila sam ga da se fotografišemo. Nije bilo potrebe za objašnjenjima. Nismo se znali, ali na toj slici smo oboje bili nasmejani. Bila je to slika bez pozadine, bez priče – ali sa jasnom porukom. Poslala sam mu je. Bez teksta. Neka slika kaže sve.
- Po povratku kući nisam se zadržala. Spakovala sam osnovno – parfem, četkicu, nekoliko komada odeće. Nije mi trebalo ništa više. Jer kada shvatiš da nešto umire, ne pokušavaš da ga reanimiraš prtljagom. Zvala sam drugaricu. Rekla je samo: “Vrata su otključana.” To mi je bilo dovoljno. Biti negde gde ne moraš da objašnjavaš.
Još ne umem da imenujem emocije. Možda osećam sve, možda ništa. Možda će prava bol doći tek sutra. Kada otvorim oči i shvatim da je on deo prošlosti. Ili da nikada zapravo nije ni pripadao mojoj sadašnjosti.Telefon zvoni. Uporno. Kao po navici. Poruke stižu, ali ostaju nepročitane. Ne želim da slušam izgovore. Ne želim reči koje stižu tek kada su izgubile smisao. Ne želim objašnjenja za nešto što ne bi trebalo da se dogodi.
- Ne pristajem da budem „druga“. Ne pristajem da budem nečija tišina dok se smeh deli s nekim drugim. I zato biram da ćutim. Ali ne iz slabosti, već iz snage. Jer ponekad tišina nosi više dostojanstva od bilo koje izgovorene rečenice.Ovaj put biram sebe. Bez osvete. Bez drame. Samo s mirom. Jer ponekad je jedina prava reakcija – otići. I znati da nisi izgubio – već si se oslobodio.
