Postoje neki dani u godini na koje treba i mora ispoštovati narodna verovanja i običaje,takav dan je upravo pred nama.Verovanje kaže da jedan dan u Maju,a zasigurno jedan od poslednji ne valja kositi,šiti,seći..
- U narodnoj tradiciji Srbije, postoji verovanje o posebnom danu u godini kada ništa ne treba počinjati, seći, niti „dirati u živo“. To nije dan koji se obeležava crvenim slovom na kalendaru, niti ga prati zvanični praznik. To je tiho vreme, uglavnom krajem maja ili neposredno pred Petrovdanski post, kada se, prema verovanju, mesec “zaustavi među stranama”, i priroda privremeno izgubi svoj tok.
Tog dana, kažu stariji, ne valja kositi travu, šiti odeću, ni popravljati alat. Veruje se da sve što se započne može ostati nedovršeno, a ono što se preseče može „ostati otvoreno“ – simbolično i bukvalno. U nekim krajevima, ljudi tvrde da tada ni kosa ne seče kako treba, da se zadrži, zapinje, i kao da sama trava pruža otpor.
- Verovanje da „mesec nema pravac“ oslikava jednu dublju, gotovo poetsku predstavu o vezi između čoveka i neba. Mesec, u narodnoj slici sveta, nije samo nebesko telo – on je ritam, znak, merilo vremena i duhovni orijentir. Kada senke nisu pravilno usmerene, kada su nejasne, zamagljene, narod je govorio da se mesec tada „ne zna kome pokloniti“, da se priroda povlači, i da ne daje sebe lako. To nije trenutak za delanje, već za čekanje.
Žene u selima nisu znale za astronomske pojmove, niti su gledale u mesečeve tablice. Gledale su u znakove. Ako senka jutrom padne kasnije nego obično, ako ptice zaćute do izlaska sunca, ako se voda iz bokala „čudno prelije“ – to su bili znaci da je stigao dan kad se ne dira ništa novo. Taj dan je bio rezervisan za tišinu, lagane poslove, unutrašnji mir. Nisu se donosile odluke, nisu se pravili planovi. Provodio se bez žurbe, često u molitvi ili u jednostavnim kućnim poslovima, onim koji ne „otvaraju“ nego „čuvaju“.
- Zanimljivo je da i danas, iako su ovakvi običaji gotovo nestali iz svakodnevnog govora, mnogi ljudi i dalje prepoznaju takve dane. Kažu da postoje dani kada se sve čini usporenim, kad korak teže pada, misli se sapliću, a svakodnevni zadaci izgledaju zahtevniji nego inače. Iako ih više ne povezujemo s mesecom, možda ih osećamo na isti način – kao trenutke kada nešto u prirodi ne ide uobičajenim tokom.
U tom smislu, ovo verovanje nije praznoverje, već znak jedne dublje mudrosti – da priroda, baš kao i čovek, ima svoje vreme. Nekada je potrebno stati, ne zato što ne možemo dalje, već zato što ni priroda ne ide. Taj osećaj, kada nam ništa ne ide glatko, kada nas čak i najprostiji zadaci iscrpe, možda je savremeni eho starih verovanja. Nismo više na istom mestu, ali telo i duh još pamte ritmove prirode.
- Možda bi upravo takvi dani trebalo da nas podsete na važnost odmora, tišine i usklađenosti s okruženjem. Ako ni priroda ne zna pravac, možda ni mi ne moramo da ga tražimo tog dana. Umesto toga, možemo sačekati, oslušnuti, stati. I to ne iz slabosti, već iz poštovanja prema ritmu koji nas sve obuhvata – i nas i mesec i travu.
