Srpska Pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju poseban dan,spomen na troje velikih svetitelja i mučenika: Svetu mučenicu Akilinu, Svetog Trifilija Kiparskog i Svete sveštenomučenike žitomislićke.U nastavku današnjeg članka Vam donosimo par zanimljivosti i saveta vezanih za ove Svetce.
- Sveta mučenica Akilina, čiji se praznik obeležava 26. juna, jedan je od svetlih primera nepokolebljive vere i hrabrosti u vreme kada su hrišćani trpeli najteža stradanja. Rođena u doba kada je hrišćanstvo bilo zabranjeno i progonjeno, Akilina je, iako još dete, svesno i s punom verom krenula putem Hrista, ne obazirući se na opasnosti koje su je čekale.
Već sa sedam godina, ova mlada devojčica iz Palestine bila je potpuno posvećena hrišćanskom učenju. Njena pobožnost, revnost i ljubav prema Gospodu isticale su je među vršnjacima, a sa svega deset godina otvoreno je propovedala Hristovu veru. U to vreme, rimski car Dioklecijan je sprovodio surovi progon hrišćana, a Akilina je, zbog svoje vere, ubrzo postala meta vlasti.
- Predata carskom namesniku Volusijanu, koji je bio poznat po okrutnosti, Akilina je prošla kroz strašna mučenja. Najpre je šibana, a zatim joj je usijana šipka probodena kroz uši i glavu. Iako su joj telo i um bili izloženi nezamislivim patnjama, ova devojčica nije odstupila ni za tren. Ispovedala je Hrista otvoreno, bez straha i bez dvoumljenja, s verom jačom od bola. U trenutku kada je delovala mrtvo, njeno telo bačeno je izvan grada, prepušteno da ga psi rastrgnu. Međutim, tada se dogodilo čudo.
Anđeo Božji joj se javio u snu, pozvao je da ustane i vratio joj život i snagu. Akilina se podigla, zdrava i ojačana, i provela noć u molitvi, moleći Boga da joj omogući da završi svoj mučenički put. Kada se sledećeg jutra vratila u grad, kapije su se same otvorile pred njom, i ona je poput duha došla pravo u dvor namesnika, koji je, videvši je živu, bio prestravljen.
- Ubrzo je izdata nova naredba – da Akilina bude pogubljena. Dovedena pred dželata, na kolenima se poslednji put pomolila Bogu i predala duh svoj, nakon čega joj je mačem odsečena glava. Imala je samo dvanaest godina kada je postradala, ali je već tada dostigla svetost. Njene mošti su, po predanju, iscelile mnoge bolesnike, a njen primer postao je nadahnuće i uzor svim pravoslavnim vernicima.
Akilina je među onim svetiteljima koji nas podsećaju na moć vere, čak i u najtežim okolnostima. Njena žrtva nije bila uzaludna – ona je postala simbol nevinosti, čistoće i duhovne snage. Iako je postradala kao dete, ostavila je trag koji vekovima ne bledi. Danas se vernici mole svetoj Akilini sa posebnom verom, tražeći njeno zastupništvo i zaštitu.
- Na ovaj dan običaj je da se izgovori molitva svetoj mučenici Akilini, koja se veruje da donosi zaštitu od nesreće i bolesti. Ova molitva izražava njenu bezuslovnu ljubav prema Hristu i spremnost da sve žrtvuje za večni život s Njim. U njoj se ogleda celokupna snaga Akilinine vere, i poziv je svim vernicima da se podsete da duhovna hrabrost ne zavisi od uzrasta, već od čistote srca.
Svete sveštenomučenike žitomislićke Srpska crkva posebno poštuje zbog njihove nesalomive vere i žrtve koju su podneli tokom Drugog svetskog rata. Tog tragičnog leta 1941. godine, bratstvo manastira Žitomislić, koje su činili mladi monasi, iskušenici i bogoslovi, pozvano je da se javi lokalnoj vlasti u vreme kada je na tom području uspostavljena Nezavisna Država Hrvatska. Iako nisu predstavljali nikakvu pretnju, njihovo jedino „zlo“ bilo je to što su pravoslavni monasi. Odmah po dolasku u mesni ured, svi su uhapšeni, mučeni i potom odvedeni do jame Vidonja iznad Biletić polja, gde su brutalno pogubljeni i zatrpani kamenjem.
- Posebno potresan je primer protođakona Vladimira Čejovića, koji se zatekao u manastiru kao gost, bežeći iz Crne Gore. Iako je imao mogućnost da izbegne sudbinu bratstva jer nije bio njihov član, odbio je da ih napusti i svesno podelio njihovu mučeničku sudbinu. Stradanje ovih mladih ljudi – među kojima je najmlađi imao tek 18 godina – ostavilo je dubok ožiljak u sećanju naroda.
Njihova tela su decenijama počivala u jami jer tadašnje vlasti nisu dopuštale njihovo dostojno sahranjivanje. Tek 1991. godine, njihovi posmrtni ostaci su preneseni i sahranjeni u manastiru Žitomislić. Ipak, ni tada nisu imali mira – 1992. godine manastir je miniran, a njihova grobnica oštećena. Uprkos svemu, njihove mošti su sačuvane i danas se čuvaju ispred oltara crkve. Godine 2005. proglašeni su za sveštenomučenike i od tada se svakodnevno pominju u crkvenim službama.
