Često se uhvatim kako razmišljam o tome kako bi moj život izgledao da sam sve ovo što sada znam znao ranije, pre nego što sam uplovio u brak. Da sam imao uvid u to koliko je moja supruga nezainteresovana, pasivna i nesposobna da se uhvati u koštac sa realnim obavezama, verovatno je nikada ne bih ni primetio, a kamoli odlučio da provedem život pored nje. Naša zajednica, umesto da bude ispunjena ljubavlju, podrškom i razumevanjem, svela se na moj neprekidni rad i njenu tvrdnju da je briga o deci sve što ona treba da čini.
Ne sporim da je odgajanje i pažnja prema deci od izuzetnog značaja. To jeste velika i ozbiljna uloga, ali to nikako ne može biti jedina odgovornost jedne odrasle osobe. Kada ona provodi sate kod kuće, bez ikakvog angažovanja, a ja se svakodnevno iznova iscrpljujem na poslu, počinjem da osećam kako moje zdravlje, snovi i vreme nestaju u senkama obaveza koje sam sam sebi nametnuo. Sve je podređeno tome da obezbedim sredstva za život, da održim porodicu na okupu, a zauzvrat dobijam hladnoću i nezainteresovanost. Dok ja brinem da sve funkcioniše, ona se ponaša kao da je sasvim dovoljno to što uopšte postoji pored dece. Pokušavam da uvažim njen doprinos u ulozi majke, ali sve više shvatam da taj doprinos ne postoji kada je reč o meni kao suprugu i o našem braku kao celini.
- Život u stalnom stresu donosi sa sobom težinu koju je teško opisati. Umesto da imam partnera koji deli teret sa mnom, osećam se kao da ga nosim sam, dok ona živi u nekom svom svetu gde se podrazumeva da ja sve mogu i da je moj rad beskonačan. Ta neravnoteža nije samo neprijatna, već i duboko nepravedna. Brak nije zajednica u kojoj jedna osoba žrtvuje sve, a druga troši i uživa. Brak je ravnoteža, razmena energije, ljubavi i poštovanja. Kada toga nema, sve se svodi na obavezu i osećaj zarobljenosti.
Situacija koja me dodatno uzdrmala dogodila se prošlog vikenda. Zbog povrede na poslu morao sam ranije da se vratim kući. Osećao sam bol i iscrpljenost, želeo sam samo malo mira i predaha. Međutim, umesto topline doma i veselih glasova dece, dočekala me je tišina. Kuća je bila prazna. To mi je odmah probudilo sumnju i nelagodu. Navikao sam na dečju buku, na to da barem čujem njihove korake i igru. Toga dana nije bilo ničega. U prvi mah nisam zvao suprugu, samo sam sedeo i čekao. Misli su mi lutale, zamišljao sam razne scenarije, a srce mi je kucalo tako snažno da sam ga osećao u grudima. Kada se konačno pojavila, bilo je svega desetak minuta pre vremena kada inače stižem s posla. Njeno iznenađenje bilo je očigledno, kao da nije očekivala da me zatekne. Na brzinu je objasnila kako je bila u gradu, navodno da se opusti. Dok sam ja radio, mučio se i povređivao na poslu, ona je sebi priuštila vreme za razonodu.
- U tom trenutku u meni su se probudile sumnje koje do tada nisam želeo da priznam. Počeo sam da razmišljam da li je zaista bila sama u gradu ili u društvu nekoga drugog. Da li koristi moj trud i moj novac da sebi obezbedi prostor za uživanje dok ja grcam u obavezama? Osećaj izdaje i nepovjerenja polako je počeo da grize moje misli. Pitanja su se množila, a odgovora nije bilo. Možda decu ostavlja u igraonici, možda troši na sebe ono što ja mukotrpno zarađujem. Svaka nova pomisao donosila je samo veći nemir.
Najviše boli činjenica da sve vreme osećam kako nema svesti o tome šta znači partnerstvo. Brak nije samo formalni ugovor niti običaj da dvoje ljudi žive pod istim krovom. On je obećanje da će se deliti i dobro i loše, da će se zajedno graditi život i zajedno nositi teret. Kada jedna strana u potpunosti zanemari tu obavezu, druga ostaje sama, prazna i izmorena. To se upravo meni događa. Umesto da budem srećan, osećam se kao čovek koji je pogrešio izbor i sada snosi posledice.
Možda bih mogao zatvoriti oči i praviti se da je sve u redu. Mnogi to rade, pretvaraju se da ne vide i nadaju se da će vreme doneti promene. Ali vreme ne rešava probleme. Vreme ih samo produbljuje. Moj osećaj praznine, iscrpljenosti i nepovjerenja raste svakim danom. Umesto ljubavi, dobijam sumnju. Umesto podrške, dobijam zid ćutanja i nezainteresovanosti. I zato se stalno vraćam na isto pitanje – šta bi bilo da sam ovo znao pre braka? Možda bih danas imao drugačiji život, možda bih bio srećniji čovek.
