U ovom članku donosimo tumačenje o tome da li su svakodnevni poslovi poput pranja sudova ili kuvanja ručka greh kada ih obavlja muž. Otac Aleksandar daje jasan odgovor i objašnjava kako određeni stavovi prema raspodeli kućnih obaveza mogu nepogrešivo uticati na kvalitet braka i dovesti do njegovog narušavanja…
U tradicionalnom hrišćanskom poretku brak je imao jasno definisane uloge i zadatke za muža i ženu. On je vekovima predstavljao stub zajednice, ali ne samo kao pravni ugovor, već kao sveta tajna i duhovni savez. Kroz ljubav, požrtvovanje i međusobno poštovanje, muškarac i žena su težili zajedničkom spasenju i uzrastanju u veri. “Blic” navodi da je brak oduvek smatran temeljem društvenog poretka i da se posmatrao kao zajednica u kojoj supružnici ne samo da žive zajedno, već i zajedno nose odgovornost pred Bogom i ljudima.
Međutim, savremeno doba donelo je promene koje su značajno uzdrmale taj ideal. Brak više nema onu neprikosnovenu vrednost kakvu je imao u prošlosti. Statistika pokazuje da je broj sklopljenih brakova sve manji, dok istovremeno raste broj razvoda. Mladi ljudi, umesto da ulaze u brakove, sve češće biraju samostalnost, slobodu i karijerne ciljeve. Time dolazi do pomeranja uloga i očekivanja – ono što je nekada bilo jasno određeno sada se prepliće, menja i prilagođava trenutnim okolnostima. Nekada čvrsta linija između muške i ženske uloge postaje sve zamagljenija.
- Sa jedne strane, ova promena može se tumačiti kao izraz ravnopravnosti i fleksibilnosti. Danas više nije neuobičajeno da žena preuzme posao koji se nekada smatrao isključivo muškim ili da muškarac obavlja kućne poslove za koje se tradicionalno očekivalo da ih radi žena. Ipak, s druge strane, takvo preplitanje često izaziva nesigurnost i nesporazume. Umesto da donese slobodu i rasterećenje, nova raspodela uloga ponekad vodi u međusobna prebacivanja krivice i odgovornosti. Kako prenosi “Kurir”, sociolozi upozoravaju da je najveća opasnost upravo u tome što se suština zajedništva lako gubi kada partneri pokušavaju da nadmudre jedan drugog.
U današnjem vremenu sve je češće prisutan pokušaj da se obaveze prebace na drugu stranu. Ako je reč o fizičkom radu, brigama oko doma ili čak duhovnoj odgovornosti, partneri se neretko trude da izbegnu ono što doživljavaju kao teret. Umesto ravnoteže, stvara se nadmetanje. Takva dinamika može voditi do otuđenja i do situacije u kojoj se zajednica ne zasniva na ljubavi i služenju, već na tome ko će manje da učini. Upravo u tome se gubi suština braka – brak nikada nije bio zamišljen kao podela tereta, već kao darivanje sebe drugome u ljubavi i veri.
- Ovu suštinu posebno naglašava i sveštenik Aleksandar Nišević, koji svojim rečima ukazuje na svakodnevne situacije koje odražavaju duhovni smisao zajedništva. Njegovo razmišljanje otkriva da kuvanje ručka, pranje sudova ili donošenje drva nisu muški ili ženski poslovi, već deo zajedničkog života. Problem ne nastaje kada supružnici pomažu jedno drugom u tim zadacima, već onda kada jedan partner potpuno izbegava odgovornost i dopušta da drugi nosi ceo teret. „Večernje novosti“ podsećaju da ovakva tumačenja iz crkvenih krugova zapravo pozivaju ljude da ne gledaju brak kroz prizmu podeljenih uloga, već kroz prizmu ljubavi, solidarnosti i hrišćanskog života.
Ako se pogleda šire, ovakve promene u društvu ne dešavaju se same od sebe. One su posledica globalnih trendova modernizacije, emancipacije i promenjenih ekonomskih uslova. Žene danas zauzimaju aktivnije mesto na tržištu rada, dok muškarci sve češće uviđaju da zajednički život ne može da funkcioniše bez njihovog učešća u kućnim obavezama. Ali, i pored toga, pitanje ravnoteže i dalje ostaje otvoreno. Neki brakovi uspevaju da pronađu harmoniju i da iz takvih promena izgrade zdraviju zajednicu, dok se drugi raspadaju pod pritiscima nerazumevanja.
Ono što dodatno komplikuje situaciju jeste činjenica da savremeno društvo promoviše individualizam i ličnu slobodu. Mladi su sve manje spremni da se odreknu dela svoje slobode zarad zajedničkog života. Tako brak gubi na značaju i često se doživljava kao ograničenje, a ne kao prilika za zajedničko uzrastanje. Upravo tu dolazi do sukoba između tradicionalnog učenja, koje brak vidi kao svetu tajnu i put ka spasenju, i savremenog shvatanja, koje insistira na individualnoj samostalnosti.
- Ipak, kroz sve te promene, osnovna poruka ostaje ista: brak nije samo zajednica radi praktičnosti, već duhovni savez. On zahteva ljubav, požrtvovanje i spremnost da se drugi stavlja ispred sebe. Kada se u braku izgubi ta dimenzija, on prestaje da bude svetinja i pretvara se u običan ugovor, podložan raskidu čim nastupi prva ozbiljnija teškoća. Upravo zato, crkva i danas naglašava važnost vraćanja suštini – braku kao zajednici u kojoj nema nadmetanja, već međusobnog služenja.
Na kraju, možda je upravo u toj spremnosti da se pomogne i podnese žrtva pravi odgovor na sve izazove modernog doba. Ako muž može bez stida da opere sudove, a žena da donese drva, onda to nije znak da je izgubljena tradicija, već da je očuvana ljubav. Problem nastaje tek kada jedan od njih odluči da je oslobođen odgovornosti, dok drugi preuzima sve na svoja pleća. Kako zaključuje „Politika“, brak je i danas stub društva, ali samo onda kada supružnici u njemu prepoznaju priliku za zajednički rast i duhovno ispunjenje.
Upravo ta spremnost da se nosi i radost i teret zajedno, čini da brak opstaje i da se pretvara u ono što je oduvek trebalo da bude – sveta zajednica muškarca i žene pred Bogom.
