U ovom članku Vam donosimo uznemirujuće iskustvo žene koja je čuvala sestrino dijete kada se baby monitor neočekivano upalio u tri ujutru. U nastavku saznajte šta je vidjela i zašto je ovaj trenutak pamtila dugo nakon toga…
Jedne noći, dok sam čuvala sestrino dete, dogodila se situacija koja me je još dugo uznemiravala. Bilo je oko 3 ujutru kada je baby monitor iznenada počeo da pravi čudne zvuke. Isprva sam pomislila da je možda neki tehnički kvar ili da je signal zatajio. Brzo sam otišla da proverim bebu, ali sve je bilo u redu. Beba je mirno spavala, a sve oko nje je bilo tiho i spokojno. Međutim, dok sam se vraćala u sobu, nešto je privuklo moju pažnju – iz zvučnika monitora začuo se tihi, gotovo nezapamćen šapat: „Nije u redu.“
- Ovaj neobični šapat me potpuno zamrznuo. Srce mi je počelo da lupa brže, a strah je preplavio čitavo telo. Nisam znala šta da mislim. Samo sam znala da nešto nije u redu. U trenutku panike, pozvala sam sestru, govoreći joj da nešto nije u redu i da se ponašam kao da je stvarno ozbiljno. Sestra me odmah uverila da budem oprezna i da je uzmem njenog sina, da bežim do auta, zaključam se i da odmah pozovem hitnu pomoć. Njen glas u telefonskoj slušalici bio je pun zabrinutosti, pa nisam imala vremena da analiziram sve ono što mi je prolazilo kroz glavu. Samo sam je poslušala.
Iako nisam imala nikakve konkretne dokaze da je nešto zaista opasno, instinktivno sam osećala da moram da preduzmem nešto. Sestra mi je ispričala da je i ona čula čudne zvuke preko baby monitora, ali da joj je bilo teško da shvati da li je to možda samo kvar. Ipak, oboje smo se složile da nešto u tom trenutku nije bilo uobičajeno. Tokom našeg razgovora, srce mi je bilo u grlu i nisam mogla da se smirim.
- U tom trenutku, nešto što mi je izazvalo još veću jezu dogodilo se pred mojim očima. Ugledala sam senku muškarca kako prolazi pored prozora izvan sobe mog nećaka. Moje telo se ukočilo. Nisam znala šta da radim. Prišla sam bliže prozoru, pokušavajući da vidim nešto više, i tada sam shvatila da je prozor otvoren. Uvek smo se trudili da bude zatvoren, jer smo znali da je sigurno jedino ako je sve zaključano. Osim toga, niko od nas nije se sećao da je prozor bio otvoren te večeri. Bio je to trenutak kada sam shvatila da nešto neobjašnjivo mora biti u igri.
Uzeh nećaka iz kreveta, ne razmišljajući ni trenutak, i potrčala sam ka autu. Moje ruke su se tresle dok sam ga nosila, ali nije bilo vremena da analiziram sve što mi je prolazilo kroz glavu. Činilo mi se kao da je sve u tom trenutku postalo izuzetno brzo i zbunjujuće. Kada smo stigli do auta, zaključala sam se unutra, ali nisam mogla da se oslobodim tog strašnog osećaja da nešto nije u redu.
Policija je ubrzo stigla. Pretražili su okolinu, proverili sve okolne prozore, ali nisu pronašli nikakve tragove da je neko bio u blizini. Bili su profesionalni, ali nisam mogla da ignorišem njihovu reakciju. Bili su gotovo previše smireni za sve što mi se dogodilo, a njihov komentar da je naš model baby monitora poznat po tome što stvara “čudne zvuke” samo je dodao još više nesigurnosti u celu situaciju.
- U stvari, kao što su mi rekli, slični prigovori su dolazili i od drugih korisnika, što je dodatno unelo sumnju u to šta se zapravo desilo. Nismo znale šta da mislimo. Da li je stvarno postojala neka tehnička greška sa uređajem? Da li je to samo slučajnost ili je možda postojala neka veća opasnost u igri?
Zamenile smo baby monitor, kao što su nam savetovali, a zvukovi su prestali. Međutim, ništa nije moglo da izbriše osećaj nelagodnosti i straha koji je ostao. Svaki put kad se setim te noći, osećam kao da mi prolaze trnci niz kičmu. I dalje mislim na senku koju sam videla kroz prozor, na otvoreni prozor koji je trebalo da bude zatvoren, i na sve ono što nije imalo smisla. Ta situacija nije bila nešto što bi se moglo lako objasniti. Iako je sve delovalo kao da se sve dogodilo zbog tehničke greške, nešto mi je govorilo da nije bilo tako jednostavno. Taj trenutni strah, kao i sve što sam videla, ostalo je urezano u moju svest.
I dan danas, kada razmišljam o tom trenutku, osećam duboku nelagodnost. Iako je sve na kraju delovalo kao da je bilo bezopasno, nikada neću moći da zaboravim osećaj straha koji sam tada imala. Taj pogled na otvoreni prozor i senku koja se kretala spolja, sve to mi ne da mira. Čak i sada, kad pomislim na to, imam osećaj da nešto nije bilo u redu, a ta misao neće me napustiti.
