Jedan od najlepših i najvažnijih trenutaka u životu svake žene je sam čin rođenja deteta,donošenjem novog čeda na svet ženski život dobija veći smisao stoga je emocionalna potpora najbitnija u životu svake novopečene majke.U nastavku današnjeg članka smo za Vas doneli jednu jako emotivnu ispovest..
- Majčinstvo je trebalo da bude vreme nežnosti, zajedništva i podrške, ali za mene je početak tog poglavlja bio obojen nepoverenjem, hladnoćom i neizrečenim optužbama. Kada sam postala majka, bila sam emotivno uzdignuta, ispunjena snagom koju ranije nisam poznavala. Ipak, već prvi susret sa svekrvom nakon porođaja spustio me je na zemlju brže nego što sam mogla da zamislim. Umesto toplih reči i razumevanja, dočekala me je rečenica koja mi je preseka dah: „Mala ne liči na mog sina.“
U rukama sam držala svoju ćerku, još uvek krhka i umorna, ali ispunjena osećajem ogromne ljubavi. U tom trenutku sam želela samo bliskost i prihvatanje, ali sve što sam dobila bila je sumnja – bolna i glasna, upućena ravno meni. Prvo sam pokušala da opravdam njene reči – možda je bila uznemirena, možda nije znala kako da izrazi emocije. Međutim, ubrzo sam shvatila da je njeno ponašanje sistematsko, promišljeno i nimalo slučajno.
- Dani nakon povratka iz bolnice postali su emotivno iscrpljujući. Svekrva je dolazila bez najave, često i svakodnevno. Nije dolazila da pomogne, već da posmatra, komentariše i procenjuje. Njene reči nisu bile bezazlene. U svakom komentaru o izgledu moje bebe krila se sumnja: „ima tuđe oči“, „čudna joj je boja kože“, „ne liči na porodicu“. Bilo je jasno da ne pokušava da se poveže, već da uspostavi kontrolu i posadi seme nepoverenja.
Najbolnije su bile reči koje nisam direktno čula, ali sam ih osećala i naslućivala. U razgovorima sa svojim sinom, mojim partnerom, predlagala je test očinstva – ne zbog sumnje, već „za svaki slučaj“. Taj „slučaj“ bio sam ja. I dok sam pokušavala da budem prisutna, brižna i mirna majka, istovremeno sam se borila s tim da mi neko iz bližeg okruženja oduzima dostojanstvo, pravo na mir i poverenje koje bi svaka žena trebalo da ima u tim prvim, najosetljivijim danima.
- Situacija je dosegla vrhunac kada je, bez kucanja, ušla dok sam dojila dete i rekla da moje mleko nije dovoljno hranljivo i da bebi treba dati adaptirano. Nije to bio predlog. Bio je to pokušaj da preuzme autoritet nad mojom ulogom majke. Nisam imala snage da odgovorim. Samo sam ćutala, skupljala snagu i gutala knedle koje su mi se nakupljale u grlu danima.
Umesto da prvi meseci majčinstva budu puni topline i podrške, oni su za mene bili niz borbi koje sam vodila iznutra – protiv sumnji, nepravde i osećaja da sam neprestano pod prismotrom. Nisam znala kako da se postavim. Bila sam mlada, nesigurna i ranjiva. Ali nisam bila sama.
- U tim najtežim trenucima, moja majka i nekoliko bliskih prijateljica bili su moj oslonac. Njihova podrška me je sačuvala od emotivnog pada. U njihovom razumevanju sam pronašla snagu da se postepeno uzdignem. Vremenom sam naučila da imam pravo na granice. Pravo da kažem „ne“. Pravo da zaštitim svoje dete i sebe od toksičnih ponašanja, ma od koga ona dolazila.
Danas, kada pogledam svoju ćerku, u svakom pogledu prepoznajem njenog oca – u osmehu, u pogledu, u načinu na koji se smeje ili obraća ljudima. Sve ono što mi je tada bilo osporavano sada mi deluje besmisleno. Više ne ćutim. Moja svekrva ne ulazi više bez kucanja. Naučila sam da jasno postavim granice i ne ustupam ono što mi pripada – mir, dostojanstvo i pravo da budem majka na svoj način.
- Majčinstvo me nije samo oblikovalo kao roditelja – ono me je ojačalo kao ženu. Nema veće slabosti nego napasti ženu dok još nosi tragove porođaja, ali nema ni veće snage od one koju pronađeš kada odlučiš da više nećeš pristajati na tišinu. U meni više nema mesta za strah – ostala je samo snaga i odlučnost da zaštitim ono što mi je najvrednije.
